Nekako s proleća 2023. deprimirano sam napisao kako se Novi Sad i ja više ne (pre)poznajemo. Metaforički, ali i bukvalno. Kako to? Svako pre podne, u sedam hiljada brzih koraka, obilazio sam grad. Obavezno bih zastao kraj spomenika ponosnom Miletiću, namignuo njegovom podignutom laktu. Nisam siguran da gomile ljudi što svakodnevno, poput zunzara trgom prozuje, shvataju značaj njegove stisnute pesnice. Starosađani znaju!

Gradska kuća. Radio sam tamo kratko. Kao da nisam. Portir na vratima me bledo gleda, nema pojma ko sam. Ni ja nikog ne poznajem. Nije ipak normalno da znam po imenu – većinu i ostavljenim delom – bezmalo sve gradonačelnike novosadske u proteklih pola veka, a nemam pojma ko danas stoluje u nekadašnjem Magistratu. Ma dobro, znam formalno imena tih potpuno nevažnih likova kojih se, koliko sutra, niko neće sećati. Nekmoli ih neće po dobru pominjati. Loša vlast zaslužuje dobru opoziciju. Može i obrnuto. Ali ne i u Novom Sadu. Od opozicionih političara poznavao sam tih dana trojicu! Ostale ne. Ni po imenu, još manje po delanju. Ti ljudi, formalno makar članovi opozicionih stranaka, više su se bavili kolegama sebi bliskim – tražeći po sistemu minimalnih razlika trunčice nečeg lošeg – dok im stvarni protivnici, politički ološ, desetak godina već, grad vodi nezaustavljivo u propast. Takvi, i jedni i drugi, apsolutno me nisu zanimali.

Preko........

© Danas