„Prošao je Egzit“, uzbuđeno su – kao po komandi od reči do reči istovetno – javljale televizijske izveštačice. Uz neizostavno: „Jubilarni dvadestipeti“. Onda bi jednako dosadno – ali da ipak podignu dramaturški saspens – poentirale: „Verovatno poslednji u Novom Sadu, jer se festival seli u Egipat, podno kairskih piramida!“. Bogte!

Samo dan ranije o festivalu po srpskim medijima nije bilo ni slova. Ni sličice. Čak ni osnovne činjenice da li će ga uopšte biti. Ništa!

Onda je krenuo „baz“ kako je, pazi sad, odlazak festivala iz Novog Sada zapravo surova osveta Vučićeve vlasti „egzitovcima“ zato što su podržali studentski bunt. I još – zapevajli su sveži muzički analitičari – pošto je festival nastao kao rezultat studentske pobune, te je tako i završio. „Bulšit“!

Ništa od toga nije tačno. Ili jeste delimično. Kakao bi me još u trećem razredu gimnazije (na)učila divna Jovanka Prodanović, nastavnica iz Logike: delimična istina je cela laž!

Prvo i najvažnije: ako preskočimo takozvani „Nulti Egzit“, kada taj događaj uistinu jeste bio izraz pobunjene, drastičnih, pre svega političkih promena, željne hrabre novosadske mladeži, svi sledeći, od onog prvog organizovanog na Petrovaradinoj tvrđavi, pa svih potonjih godina, taj festival je bio neskriveni miljenik vlasti. Svake. Bukvalno! Finansijski maksimalno ušuškan, uz punu logističku i svaku........

© Danas