Prvog novembra navršava se godina dana od ubistva šesnaestoro ljudi. Ubila ih je nastrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Masa betona i gvožđa sunovratila se na ljude koji su, prateći svoje želje i planove, nameravali da tog dana nekuda otputuju.

Ostali su smrvljeni ispod te stravične konstrukcije, jer su izvođači i investitori zanemarili pravila struke i postupili po nalogu neznalica i podlaca, koji su želeli da se slikaju i hvale kako su najbolji.

Jezivi zvuk pada naterao nas je da se okrenemo i sagledamo sebe kako godinama nemo posmatramo kako se nad nama nadvija tamna senka nastrešnice, dok su rušili Savamalu, zataškavali odgovornost zbog pada helikoptera, naplatne rampe u Doljevcu, pogibije rudara u Aleksincu, stradanja radnika u Lučanima, streljanja dece i mladih ljudi u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju. Tragedije su se množile, većina je ćutala.

Kad je u Novom Sadu definitivno pao završni deo ubistvene nastrešnice, ispod koje smo bili od 2017. godine, shvatili smo svu strahotu našeg življenja. Mi smo nevažne brojke u odvratnom poduhvatu grupe monstruoznih bića, kojima služimo da, preko naših života, ostvare svoje neljudske zamisli.

Iz višegodišnje hibernacije probudila su........

© Danas