Nakon završetka Šestodnevnog rata, u amfiteatru na planini Skopus, general-potpukovnik Jicak Rabin, načelnik štaba koji je bdio nad pobedom Izraela, prihvatio je počasni doktorat, a njegov govor je odjeknuo širom zemlje.

Rabinov govor bio je uspešan pokušaj izgradnje kolektivne svesti i sećanja Izraelaca.

Imao sam tada trinaest godina i još se sećam jeze koja mi je prošla niz leđa.

Rabin je nama Izraelcima artikulisao osećanje da smo doživeli čudo i izrazio je veličinu spasenja.

Dao je ratu i njegovim ishodima status moralne priče koja je gotovo prevazišla granice stvarnosti i razuma.

„Kada smo govorili: ‘Najbolji za Ratno vazduhoplovstvo’“, rekao je Rabin, „nismo mislili samo na tehničke aspekte ili manuelne veštine. Mislili smo da se naši piloti, kako bi bili sposobni da pobede sve neprijateljske snage, iz četiri države, za nekoliko sati, moraju pridržavati vrednosti moralnih vrlina, ljudskih vrlina.“

Rabinov govor, koji je napisao glavni službenik za obrazovanje Mordehaj Bar-On, jeste prosvetljujući.

Strastven je, ali ne i zapaljiv, iako su to bili dani euforije.

Bog, na primer, nije pomenut nijednom.

Niti je to bio religiozni tekst.

Čak ni iskustvo konačnog dodirivanja kamenja Zapadnog zida nije opisano u religioznom kontekstu, već u istorijskom: po Rabinovim rečima, „vojnici su........

© Danas