„Tužne vesti za omiljenu zvezdu istanbulskih klubova!“ „Zločin u Istanbulu! Pevačicina sestra je ubijena!“ „Mlada pevačica nije izdržala bol! Onesvestila se na sestrinom grobu!“

Kada je Avdo, bacivši jutros letimični pogled, video poznato lice na fotografiji na trećoj strani novina, brzo je pročitao vest o ubistvu, a zatim je poređao na sto sve novine i proučio svaku fotografiju s groblja ponaosob.

Kada je završio s novinama, sav u znoju, podigao je umornu glavu.

Njegovo disanje se pretvorilo u režanje, a onda polako i u kašalj.

Obrisao je suze koje su mu pošle od kašlja, pa je praznim pogledom gledao oko sebe kao da ne zna gde se to probudio.

Ne odgovarajući na pitanja zatvorenika koji su se okupili oko njega, ustao je sa stolice i legao na svoj krevet.

Shvatajući ozbiljnost situacije, zatvorenici su utišali glasove i ostavili su ga samog u tišini.

Čekali su dok je, pušeći cigaru za cigarom u duvanskom dimu bio uronjen u svoja sećanja, da siđe s kreveta i počne da priča, kao što je radio svakog dana kada odeljenje uveče obavije tuga.

Avdu su svi poštovali kao jedinog osuđenika na smrt u odeljenju i verovali su u njegovu pamet zbog mesta koje je obišao i jezika koje je znao, a sada se, šta god značilo to što je pročitao u novinama, isključio i zatvorio se u sebe kao neki novajlija.

Bila mu je........

© Danas