Od početka svog poslovanja u Srbiji McDonald’s je radio po pravilima surovog kapitalizma. Naravno da ja o tome nisam imao pojma sa dvadeset i jednom godinom života, te sam kao student druge godine prava u kasno proleće devedesete godine, odlučio da odem na obuku za rad u restoranu navedenog brenda na Slaviji i tako popunim svoj veoma skromni budžet.

Kobna greška, nisam u tim godinama mogao razumeti da ne mogu svi biti rođeni za sve. A ja svakako nisam rođen za mnoge stvari, posebno ne za rad u bilo kom restoranu. Da bi se postigao tempo i bez puno čekanja uslužili svi gosti, postojala je tačna procedura rada, koju ja sve i kad bih živeo hiljadu godina, ne bih savladao. Drugari su me zezali da uprava „Meka“ zapravo misli da sam, recimo, ubačen element KGB-a, te da mi je cilj da im razbijem koncepciju.

Naravno, zeznuli su oni mene, saopštivši mi posle dvadesetak tragikomičnih dana, da im moje usluge nisu potrebne. Ostao sam tako bez posla usred junskog roka, te kako nisam imao vremena za učenje, pretila je ozbiljna opasnost ne samo da izgubim godinu, već da broj položenih ispita zaključno sa oktobrom bude minoran. U pomoć mi je, kao i nebrojeno puta u životu, priskočio čika Boško, tada samo otac moje devojke, a kasnije tast i čovek koji je zbog mnogih postupaka apsolutno zaslužio status mog najvećeg životnog prijatelja.

Mali, najebo si, spremamo krivično i porodično celo leto, rekao mi je. Imao je godina kao ja danas, zauzimao je visoko mesto u republičkom pravosuđu i želju da mi pomogne. Dobar........

© Danas