Kada neko doživi da i u svojoj 93. godini radi i stvara, a da mu je njegovo delo i dalje redovno „sveže“ i prosto nezaobilazno, može se reći da je imao rašta i živeti.

Ipak, uvek fali još taj jedan dan, jedan dah, da se još nešto doda i kaže. I zbog svega toga nema mislećeg čoveka u „ostatku“ takvog društva ovde koji neće zažaliti što Coraxa više nema među nama, da dobijemo još makar malo taj božji dar – od njega, agnostika.

U svom dugom životu, u svojoj neverovatnoj karijeri, o kojoj će se narednih godina, računam i decenija, pripovedati, Corax je stekao ogroman broj ne samo poštovalaca nego i prijatelja, saradnika, ljudi koji su ga voleli i cenili.

Mnogi od njih će na razne načine prenositi svoja sećanja na njega, mnogi učeni ljudi pisaće o značaju njegovog dela, biće tu knjiga o njemu, novih filmova, ne sumnjam ni naučnih radova i doktorskih disertacija u kojima će se analizirati fenomen Corax.

„Njegovo mesto nema ko da zauzme“: Prijatelji, saradnici i poštovaoci opraštaju se od Koraksa

„Njegovo mesto nema ko da zauzme“: Prijatelji, saradnici i poštovaoci opraštaju se od Koraksa

Deceniju druženja i saradnje, preciznije rečeno moje svojevoljno i radosno „služenje“ njegovom geniju, obeležilo je moje bivstvovanje u Beogradu.

Nulto „prepoznavanje“ da smo potencijalni saradnici dogodilo se u Zrenjaninu, u mom, od mnogih nikad prežaljenom, Pozorišnom klubu ZELENO ZVONO, gde je on na tribini o političkom kontekstu ubistva dr Zorana Đinđića izložio „mali milion“ karikatura o streljanom prvom postpetooktobarskom demokratskom premijeru Srbije.

Tribina, inspirisana njegovom knjigom TRAJNO PROŠLO VREME, gde je sa saradnicom Brankom Prpom, uz Borku Pavićević, Ivana Čolovića i moderatorku Danicu Vučenić, prepunila klub u Zrenjaninu – imala je u njemu glavnog „nosioca liste“ celog događaja.

Ne sedeći ni na bini, progovorivši samo nekoliko rečenica na samoj tribini, on je svojim izloženim karikaturama o dr Zoranu Đinđiću rekao sve – i više od toga – uz svo uvažavanje svih cenjenih govornika, koji su to i sami konstatovali. Trenutak kada mu je misleći Zrenjanin odavao priznanje bio je i meni, u mom gradu, večna čast.

Ranije poznavanje, a od tada i konačno prepoznavanje „ko tu šta hoće i može“, preraslo je u, za mene, veliku čast da smo........

© Danas