Filmovi Andreja Zvjaginceva nikada nisu nudili bliskost. Pre su stvarali osećaj da ulaziš u prostor u kojem su emocije odavno potrošene, a ljudi nastavili da žive kao da toga više nisu ni svesni.

U njegovim delima nema utehe, nema olakšanja, nema stvarnog izlaza iz sveta koji prikazuje. Od „The Return“ do „Leviathan“ i „Loveless“, svet koji gradi hladan je, ali ne i prazan. Naprotiv, gust je od neizgovorenog, moralnog zamora i ljudi koji više ne umeju da vole.

Zato njegov povratak u Kan ove godine ne deluje kao običan festivalski trenutak. Više kao tiho pomeranje ravnoteže.

U vremenu kada se umetnici često čitaju kroz pasoš, a ne kroz delo, Zvjagincev se vraća kao autor koji je oduvek govorio univerzalnim jezikom – jezikom raspada, krivice i odsustva smisla. Njegovi filmovi jesu duboko ukorenjeni u ruski kontekst, ali nikada nisu bili ograničeni njime. Oni pripadaju svakom društvu koje je počelo da zaboravlja šta znači odgovornost.

Zato je njegova ponovna prisutnost u Kanu istovremeno i simbolična i lična. To je povratak autora koji je dugo bio odsutan – ne samo iz produkcije već i iz javnog prostora. Povratak posle duge bolesti, posle tišine, posle sveta koji se promenio. I možda prvi put povratak autora koji više ne skriva političku prirodu svog pogleda.

Njegov novi film, „Minotaur“, već samim naslovom priziva mit – ali ne kao beg u simboliku, već kao okvir za stvarnost. Minotaur ovde nije čudovište. On je sistem. Lavirint moći, straha i moralne korozije iz kojeg više niko ne izlazi nevin.

Inspirisan Šabrolovom „Nevernom ženom“ (La Femme infidèle), Zvjagincevov film priču o intimnom raspadu jedne porodice pretvara u preciznu anatomiju savremene Rusije.

U središtu je Gleb, imućni direktor transportne kompanije, čovek naviknut da probleme rešava brzo, hladno i bez griže savesti – bilo da se radi o zaposlenima, porodici ili državi. Kada vlast od njega zatraži da pošalje deo svojih radnika na front, privatni i politički prostor konačno postaju isto mesto.

Rat je u filmu prisutan gotovo neprekidno, iako se retko nalazi u centru kadra. On postoji u propagandnim bilbordima, u vozovima koji prevoze tenkove, u regrutacijama, u strahu zaposlenih, u tišini među ljudima. Postoji u svakodnevici koja se postepeno prilagođava nasilju, kao da je ono prirodno stanje stvari. Zvjagincev više ne govori samo o porodici koja se raspada; on govori o društvu koje je počelo da normalizuje žrtvovanje drugih.

U tom svetu brak više nije intimni prostor, već produžetak političkog sistema. Glebova potreba da kontroliše suprugu, zaposlene i sopstvenu stvarnost postaje ogledalo države koja funkcioniše po istom principu: kroz strah, manipulaciju i odsustvo odgovornosti. Nije slučajno što se „Minotaur“ sve vreme kreće između porodične drame i političkog trilera – kod Zvjaginceva su te dve stvari odavno postale nerazdvojne.

Posebno je upečatljiv način na koji koristi prostor. Ogromne kuće sa staklenim zidovima, prazne kancelarije, siva predgrađa i gotovo opustele ulice deluju kao produžetak unutrašnjeg stanja likova. Čak i kada kadar izgleda luksuzno, u njemu nema topline. Kao da se čitava zemlja polako prazni – od ljudi, od empatije, od smisla.

Ipak, „Minotaur“ nije samo sumorna elegija. U njemu postoji i nešto gotovo........

© Danas