Ako zaista želimo da ljudi misle svojom glavom, moramo biti spremni da čujemo njihove odgovore. I kada nam se ne dopadaju. Inače ne tražimo slobodno mišljenje. Tražimo saglasnost. A to nije isto

Možda grešim. Ozbiljno to kažem. Jer u vremenima kakva su ova naša, kada je politička atmosfera toliko nabijena emocijama, strahom, nadom i očekivanjima, nije lako ni postaviti pitanje a da ono odmah ne bude shvaćeno kao svrstavanje.

Ipak, nešto me muči. Ne oko toga ko je u pravu.

Ne oko toga za koga treba glasati. Nego oko nečega mnogo jednostavnijeg – da li, u trenutku kada nam je zajedništvo potrebno, još uvek umemo da podnesemo različitost?

Studenti su napravili svoj politički izbor. Formirali su listu i odlučili da izađu na izbore. Neke opozicione stranke odlučile su da ih podrže i da ne nastupe samostalno. Druge su odlučile drugačije.

To su političke odluke. Možemo ih podržavati ili ne. Možemo misliti da su mudre ili pogrešne. Možemo verovati da je u ovom trenutku najvažnije objediniti snage, a možemo misliti i da je važno da različite političke opcije ostanu vidljive. Sve je to deo politike.

Ali upravo zato mislim da bi trebalo da sačuvamo nešto što je važnije od trenutne političke računice – pravo na drugačije mišljenje.

Ne samo pravo da ga imamo u sebi. Nego pravo da ga javno kažemo. Čak i kada se većina oko nas sa njim ne slaže.

Možda ovo zvuči kao nešto što se podrazumeva. A trebalo bi.

Ali sloboda mišljenja najlakše se brani onda kada nam se mišljenje dopada. Pravi test dolazi kada nam zasmeta.

Kada neko kaže: „Podržavam promenu, ali........

© Danas