„Ali glas ulice ne može se ućutkati pomoću policije i propagande“.

Manuel Kastels, sociolog

Nije Srbija usamljen slučaj ali poštenom čoveku zbog toga nije lakše. Naime, i u drugim zemljama vlast kombinuje neoliberalizam u ekonomiji i autoritarizam u politici, uzurpira državne institucije i kontroliše medije, radi u interesu stranog kapitala i vlastitih džepova, manipuliše građanima i nastoji da ne ispusti dizgine vlasti iz ruku. To su opšte odrednice. Specifičnosti variraju od zemlje do zemlje. U jednima vlada tehnokratska klika, u drugima pseudodemokratični lider, u trećima vođa s izraženim autokratskim crtama (slučaj Srbije), s tim što i među potonjom vrstom postoje stanovite razlike. One su uzrokovane karakterom samog vlastodršca, njegovim mentalnim sklopom, porodičnim vaspitanjem, kulturom u kojoj je stasavao, okruženjem u kojem se formirao kao ličnost. U tom smislu se Erdogan razlikuje od Trampa, kao što se i Si razlikuje od Putina.

Način vladanja, takođe, može zavisiti od karaktera koji preovladava u narodu ali i od političkog okruženja samog posednika vlasti. Na primer, vlastodržac koji je okružen skutodržicama i čankolizima ima veće izglede za neslavnu propast, i pored preovladavajućeg podaničkog mentaliteta naroda. Ali to je lični vlastodrščev problem koji postaje društveni kada, primera radi, predsednik države (dakle predstavnik svih građana prema Ustavu), izjavi da je u vreme velikih protesta studenata i građana sam stajao na braniku otadžbine braneći Srbiju od pobunjenog naroda.

Osobenost ovakvog i sličnih shvatanja leži u odsustvu elementarnog šlifa. Ophoditi se prema građanima – neistomišljenicima kao prema neprijateljima države, iste one države koja je njihova koliko i vlastodrščeva s tim što je oni, za razliku od njega, ne rasparčavaju, ne rasprodaju i ne ustupaju drugima, predstavlja, najblaže rečeno, odsustvo patriotskog nerva. I to je očigledno svakom obrazovanom i patriotski nastrojenom čoveku u Srbiji. Ono međutim što nije jasno zavedenima, kojima je namenjena priča o usamljenom borcu na braniku otadžbine koji se hrabro suprotstavlja neprijateljima države, jeste da država na koju oni misle, nije ista ona država koju pred očima ima vlastodržac.

Dok simpatizer (ali i protivnik) vlasti ima pred očima rodnu grudu, otadžbinu, domovinu, kuću i okućnicu, polja, šume, reke i livade, kulturno nasleđe i tradiciju, vlastodržac ima na umu državu........

© Danas