Šta smo imali? Od februara do kraja septembra 2025, održano je više od 10.700 protesta u gotovo svim opštinama u Srbiji. Pa i verovatno najveće demonstracije u modernoj istoriji Srbije, sa oko 300.000 ljudi na ulicama 15. marta 2025. Prvog novembra, komemorativnom skupu u Novom Sadu je prisustvovalo oko 110.000 ljudi i bio je to najveći skup održan u Novom Sadu ikada. Studenti su danima i nedeljama pešačili po celoj Srbiji, te vozili biciklove do Strazbura. Imali smo i sve univerzitete u blokadi, kao i nebrojene škole i advokate u štrajku. U aprilu, premijer je bio primoran na ostavku. Jednostavno rečeno, imali smo i najveće i najrasprostranjenije proteste u istoriji Srbije, i jedan od najupečatljivijih građanskih pokreta u savremenoj evropskoj istoriji. Pa ipak, početkom 2026. godine, Aleksandar Vučić je i dalje čvrsto na vlasti.

Ovo nije spočitavanje studentima – njihova hrabrost, kreativnost i solidarnost bili su izuzetni, a posramili su i generaciju profesionalnih političara i aktivista. Međutim, sama hrabrost nikada nije bila dovoljna da obori režim. Postoji ogroman jaz između mobilisanja društva i transformacije njegove strukture, a upravo u tom jazu autoritarni režimi opstaju. Jedno je dizanje morala, a nešto sasvim drugo je dizanje revolucije.

Jedan od čuvenih mitova o nenasilnim protestima je onaj o „3,5 odsto“ Erike Čenovet i Marije Stefan. Prema ovim politikološkinjama („Zašto građanski otpor radi?“, 2011), nijedna vlast u istoriji nije preživela dugotrajnu nenasilnu kampanju u kojoj je učestvovalo više od 3,5 odsto stanovništva (dok je nasilno delovanje često neuspelo ili kontraproduktivno). Ovaj „nalaz“ je postao viralan i krajnje popularan (i među studentima i njihovim profesorima u Srbiji) zato što je ulivao nadu. Uz to, demonstrantima je dao precizan broj kojem mogu da teže. I sad, protest u Beogradu 15. marta višestruko je premašio taj prag – kad ono, međutim. Ali, i sama Čenovet je uputila na oprez kada je reč o tumačenju njenog istraživanja, upozorivši da „3,5%“ nije (strogo) naučno dokazana činjenica niti recept za smenu vlasti. Prvo, Čenovet i Stefan su govorile o kontinuiranom „građanskom otporu“ a ne „protestu“. Drugo, ovaj postotak je istorijski obrazac, a ne garancija. On važi u različitim političkim kontekstima (demokratije, krhke države, autoritarni režimi) ali se kruni kada se primeni na ono što politikolozi Stiven Levitski i Lukan Vej nazivaju „kompetitivni autoritarizam“ („Izbori bez demokratije: uspon kompetitivnog autoritarizma“, 2002). Takvi režimi održavaju izbore, tolerišu određeni nivo opozicionog delovanja, i zadržavaju fasadu demokratije – dok sistematski nameštaju pravila igre u sopstvenu korist. U pitanju je nešto suptilnije od puke diktature, i u mnogim aspektima teže za uklanjanje. U pitanju je i školski primer Srbije pod Vučićem.

Čuveni američki politikolog Džin Šarp napisao je trotomnu i veoma uticajnu „Politiku nenasilne akcije“ (1973), kao i studiju o rušenju diktatura („Od diktature ka demokratiji: Konceptualni okvir za oslobođenje“, 1994). Bio je i osnivač „Institucije Albert Ajnštajn“ i više puta nominovan za Nobelovu nagradu za mir. I sad, Šarp ističe da se svaki režim pre svega oslanja na sledeći skup „stubova podrške“: (1) lojalnost bezbednosnih snaga, (2) saradnju ekonomskih elita, (3) pasivnost državnih službenika, i (4) poslušnost državnih medija. Zvuči poznato? Ključni strateški zadatak svake pobune ili ustanka zato nije samo da ispuni trgove i ulice ljudima – već da potkopa ove „stubove podrške“, jedan po jedan, dok se cela struktura ne uruši pod sopstvenom težinom. Posmatrano kroz ovu prizmu, protesti u Srbiji jesu postigli nešto impresivno – ali nedovoljno.

Ostvarene su značajne simboličke pobede. To su hapšenje par ministara i pad Vlade Miloša Vučevića, proboj medijskog mraka za mnoge kategorije stanovništva, i talas solidarnosti koji je presekao klasne i ideološke podele na način koji srpsko društvo nije videlo čitavu generaciju. Masovni protesti su imali ključnu ulogu u političkoj socijalizaciji, mobilizaciji i osvešćivanju, odnosno oslobađanju od straha i ogoljavanju prirode režima. Jer dotični je na proteste odgovorio brutalnom represijom i otvorenim državnim terorom. Ali, „temeljni stubovi“ Vučićevog režima nisu pali, a verovatno ni napukli. Naime, bezbednosni aparat je ostao lojalan – i dodatno napumpan „ultralojalistima“. Zatim, osim par pojedinačnih (iako važnih) izuzetaka, zaposleni u javnom sektoru nisu prešli na drugu stranu. A verovatno se radi o broju od oko 700.000 ljudi čija su radna mesta direktno ili indirektno povezana sa Srpskom naprednom strankom. I parlamentarna većina vladajuće koalicije ostala je stabilna, bez ijednog značajnog prebega.

Ekonomske elite ćute kao buve u krasti i sarađuju kao da se ništa naročito ne događa – a pokušaji organizovanja generalnog štrajka nisu uspeli. Najzad, i državni i paradržavni mediji (p)ostaju ultralojalni, uz dodatno gušenje ili najavljeno zatvaranje preostalih nezavisnih medija. I ništa to nije slučajno. Jedna od najčešće proučavanih odlika kompetitivno autoritarnih režima jeste njihova sposobnost da patronažu raspodele toliko široko i toliko duboko da otkazivanje poslušnosti postane lično pogubno. Kada je cena promene strane naš posao, vrtić za našu decu, a možda i naša sloboda, matematika lojalnosti se menja – bez obzira na to šta privatno mislimo. Nezadovoljstvo ljudi je (od)uvek golemo – a revolucije su krajnje retke pojave. Uostalom, pod tvrdom čizmom decenijama opstaju i režimi u Rusiji i Belorusiji, Severnoj Koreji i Iranu. A čizma sa mekanim đonom je još žilavija.

Pad Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine bio je događaj o kojem su današnji studenti samo slušali, pošto se revolucija dogodila pre nego što su bili rođeni. I, taj događaj se pogrešno pamti kao – priča o jednom masovnom protestu. U stvarnosti, bio je to mnogo složeniji proces, a ne događaj. Kombinovao je masovnu mobilizaciju sa duboko organizovanom političkom i građanskom koalicijom („Otpor“ je tesno sarađivao sa opozicijom), sa osporenim izbornim rezultatom koji je pokretu dao precizan pravni osnov (što se tek očekuje), ali i sa prebegavanjem ključnih aktera unutar bezbednosnog aparata, i sa značajnim međunarodnim pritiskom (od Brisela do Vašingtona i Moskve). Uklonimo jedan od tih elemenata i ishod je mogao biti drugačiji. Dok studenti 2024-2026. imaju (samo) jedan od ovih elemenata u izobilju: masovnu mobilizaciju, u razmerama koje možda prevazilaze 2000. godinu. Dakle, uprkos višku hrabrosti i mašte, ono što još nisu uspeli da proizvedu jeste prebegavanje elita, institucionalni rascep i spoljašnji pritisak koji bi upotpunili jednačinu.

Međutim, ne treba očajavati – protesti proizvode i stvari koje nisu odmah vidljive. Oni grade građanski kapacitet, stvaraju mreže koje nadživljavaju svaku pojedinačnu mobilizaciju, i podižu dugoročne troškove autoritarne vladavine. Studenti Srbije su već promenili nešto u političkoj kulturi naše Republike – obim učešća i međugeneracijsku solidarnost, uz odbacivanje političkog cinizma i apatije. To nije malo, i vremenom može biti presudno. Ali istorija i politička nauka su jasne: moralna legitimnost i brojčana masovnost su nužni uslovi za promenu režima, ali ne i dovoljni. Režimi koji padaju pod pritiskom protesta, gotovo bez izuzetka, jesu režimi koji su već izgubili lojalnost onih koji drže političku i ekonomsku moć. A režimi koji opstaju, opstaju zato što su, kroz patronažu, strah ili kombinaciju oba, uspeli da održe te lojalnosti dovoljno dugo da talas protesta iscrpi samog sebe. Protesti nisu dovoljni, i to ne zato što su demonstranti u nečemu pogrešili, već zato što rušenje režima zahteva mnogo više od punih ulica. A to su pucanje sistema iznutra, izgradnja političkog entiteta sposobnog da ponudi alternativu, i pronalaženje spoljnog oslonca. Naznake za takav scenario postoje, ali su još uvek u začetku. Ulica nije ciljna linija, ulica je tek startni pucanj mučnog maratona u kojem živimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_72123821",{"video":"2514037","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Ekonomija • 27.02.2026. 08:21 Forbes Srbija: Američka kompanija zaplenila pančevačku Azotaru po nalogu izvršitelja

Forbes Srbija: Američka kompanija zaplenila pančevačku Azotaru po nalogu izvršitelja

Društvo • 27.02.2026. 20:54 Ministarstvo: Otkazuje se sutra obeležavanje Dana sećanja na vladavinu Stefana Nemanje u Studenici

Ministarstvo: Otkazuje se sutra obeležavanje Dana sećanja na vladavinu Stefana Nemanje u Studenici

Svet • 28.02.2026. 23:25 Izrael i SAD napali Iran: Tramp i Netanjahu tvrde da je ajatolah Ali Hamnei ubijen, pozivaju Irance da „završe posao“ (FOTO, VIDEO)

Izrael i SAD napali Iran: Tramp i Netanjahu tvrde da je ajatolah Ali Hamnei ubijen, pozivaju Irance da „završe posao“ (FOTO, VIDEO)

Ekonomija • 27.02.2026. 08:26 Poljoprivrednici: Ako u toku dana ne dobijemo poziv za sastanak iz Vlade Srbije radikalizujemo proteste

Poljoprivrednici: Ako u toku dana ne dobijemo poziv za sastanak iz Vlade Srbije radikalizujemo proteste

Društvo • 27.02.2026. 18:19 SSP traži hitnu smenu šefa BIA Vladimira Orlića zbog pritiska na tužioce

SSP traži hitnu smenu šefa BIA Vladimira Orlića zbog pritiska na tužioce

© Danas