Danas sam dobio medicinske rezultate u vezi sa sopstvenom bolešću i sve je zasad navodno dobro.

Čekam lekarsku komisiju da mi odobri još jednu intervenciju posle koje bih bio kao sav normalan svet.

Već deset meseci sam zbog lečenja van svakog aktivizma, političkog angažmana, protesta. Tako dokon u tom periodu sam počeo da sređujem arhivu Zelenog zvona i tamo sam naišao na razna čuda: more fotografija, video klipova, novinskih prikaza, raznih intervjua koje sam davao za svih 35 godina, a koji su sveži i aktuelni kao da su juče zabeleženi.

Počeo sam to da šaljem ljudima i oni su bili dirnuti i aktivno su reagovali na to, iako već 10 godina ne postoji.

Mene, generalno, zanimaju fenomeni, a Zeleno zvono to realno jeste – i po koncertima koji su u njemu održavani svih 25 godina rada i po svim ostalim zbivanjima. Napravili smo 1.700 svirki, nekoliko stotina tribina, nekoliko desetina velikih izložbi, stotine promocija knjiga, performansa, pozorišnih predstava, a o žurkama da i ne pričam. Iako je već 10 godina zatvoreno i fizički ne postoji, i dalje se čuje zvonjava koja podseća i opominje.

Mi u Novom optimizmu, koji je i nastao na temeljima rada i delovanja Zelenog zvona, želimo da sačuvamo taj legat. Kultura sećanja je sama po sebi važna i znači mi što je toliko muzičara, posle toliko godina, emotivno reagovalo na to vreme, vreme Zelenog zvona. Mnogo je generacija odrastalo tokom njegovog trajanja i na mnogo njih je ostavilo ozbiljan trag.

Stiglo je i dotle da ovog proleća postanem deo pozorišne predstave o protestima „Tradicija otpora“ Minje Bogavac. U svojoj bašti, ispod oraha, pričao sam joj četiri sata o mom životu, pa i o tome kako me je za vreme bombardovanja Služba državne bezbednosti isleđivala i maltretirala 1999. godine, i to zbog glupe i lažne, ali opasne, optužbe da sam častio celu kafanu zato što stiže NATO.

Kodno ime Guta (iz predstave „Tradicija otpora“)

GUTA: U sredu je počelo bombardovanje. U petak sam bio prvi put na maltretiranju u SUP-u. Bio sam proglašen za „NATO lokatora“.

Pucali su mi u Zeleno zvono, a posle je bilo i spaljeno – moja imovina.

Ni danas se ne zna ni kako, ni ko.

Napravio se mit o meni. Nigde nije bilo zvanično napisano nešto protiv mene, ali se pričalo kako sam ja strani agent… U tom momentu bi mi pomoglo da se zovem Dragan. Ali, kada kažeš Guta, to odmah ima prizvuk „kodnog imena“. Svi su kao čuli, svima je poznato.

Neko prepodne, uzbuna… Sedeli smo u pozorištu i ja sam se posvađao s jednim glumcem.

Glasno sam rekao da su svi imali već dosta prilika da se uplaše.

Vukovar. Sarajevo. Dubrovnik.

Iz toga se napravilo da me hapsi prvo obična policija, a onda me se dokopao i DB.

Jednom sam ušao u kola – svi šrafovi na točkovima bili su odvrnuti.

Kao i za spaljeni klub: nikad nisam saznao ni ko ni zašto.

Spasao sam se samoizgnanstvom. Jer sam razmišljao: ako idem u gužvu, napraviće se situacija koja će delovati kao da sam ja počeo incident. Imao sam obavezu da se javljam policiji, pa kad me pitaju gde sam, ja odgovorim: kod kuće… A proveravali su me.

Jednom su me priveli da me ispitaju šta je bilo na sastanku Lige socijaldemokrata Vojvodine i neke Amerikanke… a ja na tom sastanku nisam ni bio! Toliko su me maltretirali da sam dao izmišljen odgovor.

POLICAJAC: Šta je tražila Amerikanka? (šamar)

POLICAJAC: A šta ste vi njoj tražili? (šamar)

GUTA: Kompjutere! (smeh)

To su bila zla vremena. Nije bilo dovoljno subverzivno da budeš opozicija u odnosu na tadašnju ratnohuškačku vlast, već je bio problem i ako si samo drugačiji. Nisi morao da budeš direktan akter, politički angažovan ili deo bilo kakve stranačke strukture da budeš proganjan. Ovde se ni drugost ne prašta.

Svaka stvar koju smo promovisali u Zelenom zvonu i sada je aktuelna. Recimo, Zeleno zvono je imalo prvi privatni teniski teren, koji je posle postao košarkaški. Sećam se da su me 1991. godine mnogi pitali: „A ko to uopšte igra tenis?“,........

© Danas