Gledajući prilog iz Beograda, sa studentskog skupa podrške kolegama sa Kosova, u kojem je jedan student samouvereno izjavio da je „Kosovo i Metohija okupirana teritorija“, pomislio sam nekoliko stvari.

Najpre, da novinarku ni u jednom trenutku nije podstakao na protivpitanje, kao da je rečenica izgovorena iz svetog teksta, ne iz stvarnosti. I drugo, da taj student – kao i većina njegovih vršnjaka – tu predstavu o sudbini Kosova nosi duboko usađenu, gotovo ontološki, kao sastavni deo svog bića i logike sveta.

Takvu predstavu više nije moguće racionalno detronizovati, jer ona ne pripada sferi razuma, već verovanja.

To me je navelo da se zapitam: da li je srpsko društvo uopšte zrelo da o velikim, ozbiljnim i otvorenim temama razgovara dijalogom, a ne mitom? Da li smo sposobni da vodimo razmenu suprotstavljenih mišljenja i, što je najvažnije, argumenata – bez straha, uvreda i kolektivnog besa?

Skupovi podrške srpskom narodu na Kosovu: Studentski protest završen kod Ušća

Kako uopšte pokrenuti dijalog u kojem bi se osporio duboko ukorenjen stav srpske omladine – a verovatno i većeg dela društva – da je na........

© Danas