Kad god se zaluta, neophodno je odgovoriti na tri pitanja – gde smo, odakle smo krenuli i kuda smo naumili.

Srbija je zalutala. Devetnaesti vek smo žrtvovali da bismo se oslobodili i ujedinili. Dvadeseti vek smo potrošili da bismo se razdvojili i ponovo izgubili slobodu. Dvadeset i prvi vek trošimo popravljajući grepke iz prethodnog veka. I evo, prošla je četvrtina stoleća mi još uvek nemamo odgovore na tri gore postavljena pitanja. Krećemo se kao guske kroz maglu, osluškujući instinkte, šesta i sedma čula, varljivu intuiciju, čak smo spremni i na samoubilački hazard.

Ipak, ove godine većina izlazi iz statusa posmatrača i polako preuzima stvari u svoje ruke. U tim rukama nekada je jaje, nekada vuvuzela ili pištaljaka, nekada transparent. Ljudi su prestali da koriste samo uobičajena oružja za masovno uništenje društva u postmodernoj – tastaturu, pametne telefone, kamere, veštačku inteligenciju. Shvatili su da su kapije njihovih mikrosvetova probijene, da su zidovi srušeni i da su postali izloženi, ugroženi, lomljivi, povredljivi, uplašeni, besni. Na ovaj koloplet negativnih emocija studenti su postavili pozitivni predznak. Ukazala se nada, magla se malo razbistrila, pojavila se lux in tenebris.

Šta je bilo odlučujuće da ovaj studentsko-narodni bunt bude najdugotrajniji i najmasovniji otpor diktaturi u srpskoj istoriji?

To su ljudi koji su nekada aktivno ili prećutno podržavali režim Aleksandra Vučića. To su ljudi koji su ubeđivali sebe ili dozvoljavali da budu ubeđeni kako je Aleksandar Vučić najbolji zaštitnik njihovih interesa. Oni prozapadni u........

© Danas