OVE GODINE se navršavaju četiri decenije od pojave famoznog Memoranduma Srpske Akademije Nauka i Umetnosti koji je uskovitlao do tada strogo kontrolisani talog jugoslavenskog nasleđa.

“Buđenje pacova” kao društvena metafora

Ovaj nemušti kvazi-dokument poslužio je Miloševiću kao nervni gas kojim će zatrovati etnos i pokrenuti tektoniku raspada jugoslavenske ali i srbijanske zajednice.

Društveni ambijent u kome je bio i jeste moguć takav sunovrat najkraće možemo nasloviti metaforom “Buđenje pacova” koja podrazumeva moralno propadanje zajednice, isplivavanje na površinu najgorih skorojevića podaničkog mentaliteta, društvenu dekadenciju u kojoj će biti podavljena svaka pristojnost i slobodoumnost…                         

O ovom skrivenom, podrumskom zlu par decenija ranije pisao je veliki jugoslavenski i srpski pisac Borislav Pekić, po čijim je motivima i pod istim naslovom snimljen i čuveni film u režiji “crnotalasnog” Živojina Pavlovića. 

U toj dubokoj civilizacijskoj senci pune  četiri decenije falsifikovala se istorija i svakodnevnica, samozavaravalo se do neba, izmišljalo do neizdrža…

Vrhunac kontradikcije i teškog oblika političke šizofrenije može se dijagnosticirati i u ustavnom uparivanju strateških ciljeva koji isključuju jedan drugi (Kosovo i EU); isticanju monarhističkih obeležja na zastavi republikanske države, o himni i da ne govorima; podizanju spomenika Kralju Petru na novosadskom Trgu Republike; amnestiranju i proglašavanju kvislinga antifašistima, a oslobodilaca okupatorima; prećutkivanju, sakrivanju i umanjivanju sopstvenih zločina i nepodobština uz pokušaje da se oni, po ruskom receptu, pripišu drugima…     ........

© BUKA Magazin