Skoro će nova 1991, u modroj volkswagenovoj bubi vozim se pokraj Zavidovića, prema Maglaju, svud okolo je garav snijeg, a iz raspuknutih zvučnika čuje se mahniti glas Hali Gali Halida: “Hajde da se drogiramo, nek se oči sjaje…” Nekoliko kilometara kasnije, kazetofon će sažvakati i progutati vrpcu demo kazete, koju sam mjesecima slušao u autu, tako da ću se do Sarajeva voziti loveći jednu za drugom, lokalne radio stanice, Zenica, Kakanj, Ilijaš, da bi me, na ulazu u grad, voditelj centralnoga večernjeg dnevnika, mene i sve koji ga slušaju, izvijestio da situacija u zemlji nije dobra. Hali Gali Halida, spletom okolnosti, više nikada neću čuti, ali njegovo tužno orijentalno zavijanje, na tragu Sinana Sakića i orkestra Južni vetar, u vrisku harmonike i praštavom raspadanju električnih gitara, ostat će za mene soundtrack jedne ružne jeseni i zime, koju sam, uglavnom, provodio očekujući da sve bude još puno gore. Hali Gali Halid bio je jednokratna studijska parodija underground careva novokomponovane narodne muzike, onoga iz čega će se uskoro, s početkom rata, roditi turbo folk, ali u toj je parodiji bilo nečega ozbiljnog, strašnog i uvjerljivog, kao da se iz tog glasa čuo neki demon kolektivnoga očaja. I drugi su u to vrijeme, iz različitih razloga, s manje ili više pjevačkoga ili imitatorskog dara, persiflirali narodnjake, ali nitko to nije činio kao Goran Bare. On je pjevao kao da je izronio iz onoga smrznutog blata i snijega, uz cestu pokraj Zavidovića.

Dvadeset i jednu godinu kasnije, jesen je 2011, u boljem sam i tišem autu, napredovala je audio oprema, vozim se po Zagrebu i slušam “Teške boje”. Kad se ovako na stvari gleda, učini se da sam u međuvremenu napredovao. Opet je teška i mučna jesen, u zemlji koja se u međuvremenu nešto skupila i smanjila, opet će izbori, samo što kao da se političari plaše vlastitih lica, pa su na plakatima uz cestu samo stranački simboli i neke nerazumljive, loše urimovane i teško pamtljive parole. Baretov glas u međuvremenu je dodatno potamnio,........

© BUKA Magazin