Kada je slika i prilika grčke kompradorske „elite” – Dora Bakojani (devojačko Micotakis, OVDE) – ispred Političkog komiteta Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (SE) preporučila da tzv. Republika Kosovo bude primljena u Savet Evrope (OVDE), Aleksandar Vučić je tada najavio mogućnost izlaska Srbije iz ove međunarodne organizacije, ukoliko u nju bude primljeno tzv. Kosovo (OVDE). Ovu Vučićevu izjavu odmah je prokomentarisala izvestilac Evropskog parlamenta za tzv. Kosovo, Viola fon Kramon, rekavši: „Srbija, naravno, neće otići. Ta izjava ne treba nikog da impresionira. Članice Saveta Evrope će same odlučiti koga će prihvatiti.” (OVDE)

Ubrzo se pokazalo da je, nažalost, Viola fon Kramon bila u pravu kada je zaključila da Vučić samo „blefira” kada preti izlaskom Srbije iz Saveta Evrope, jer nakon prve reakcije takvu mogućnost ni on, niti bilo ko drugi iz vrha vlasti u Beogradu nije više nijednom pomenuo. Nije se, međutim, sve završilo samo na blefu predsednika Srbije. Po ko zna koji put se dogodilo da Vučić samo nekoliko dana nakon prve oštre, i na prvi pogled suverenističke, reakcije reterira za 180 stepeni. Pritom, ovaj medijski blef je svojevrsni ventil kroz koji se ispušta i istovremeno strogo kanališe i amortizuje afektivna reakcija nacije povređene još jednim hibrisom Kolektivnog zapada.

Aleksandar Vučić je, naime, na vanrednoj sednici Vlade od 4. aprila najpre konstatovao, da su nam „minimalne šanse” da sprečimo prijem tzv. Kosova u Savet Evrope, ali da Srbija „ne treba da digne ruke” i da bi, pre svega, trebalo da „promeni pristup”. Iako prema Ustavu politiku uopšte – pa i spoljnu – utvrđuje i vodi Vlada Srbije (čl. 123), predsednik Republike je pred kamerama članovima Vlade izdiktirao sadržaj novog pristupa, koji bi novoformirani stručni tim Vlade Srbije trebalo da primeni u diplomatskoj borbi protiv prijema tzv. Kosova u Savet Evrope. A u toj borbi – shodno Vučićevoj instrukciji – ne treba se pozivati na argument da tzv. Republika Kosovo nije država, te da joj iz tog razloga nije mesto u Savetu Evrope, već na činjenici da prištinske vlasti vrše „protivpravnu eksproprijaciju” zemljišta na severu Kosova i Metohije, te da nisu izvršile obavezu konstituisanja Zajednice srpskih opština (OVDE).

Predsednik Srbije je takvu promenu argumentacije objasnio razlogom koji se već na prvi pogled čini pragmatičnim i koji je pritom lako razumljiv prosečnom srpskom biraču – što svakako nije nevažno za politiku kojoj je demagogija glavni metod delovanja. Rečju Vučića, „ako govorite samo argument – oni nisu država, oni će Vam reći da za nas 27 iz Evropske unije jesu država” (OVDE). Zato bi države članice Saveta Evrope trebalo ubediti da, shodno standardima Saveta Evrope, tzv. Kosovu – zbog protipravne eksproprijacije zemljišta na severu Kosova i Metohije i zbog neformiranja Zajednice srpskih opština (ZSO) – još uvek nije mesto u ovoj međunarodnoj organizaciji.

U ovom slučaju se, međutim, ne radi ni o kakvom o političkom pragmatizmu i diplomatskoj mudrosti predsednika Srbije – u šta on pokušava da ubedi domaću javnost – već o međunarodnopravnoj obavezi koju je on, u ime Republike Srbije, protivustavno preuzeo 27. februara prošle godine u Briselu (OVDE), a potom i potvrdio 18. marta iste godine u Ohridu. Naime, prema članu četiri stava jedan Sporazuma o putu normalizacije odnosa između Srbije i tzv. Kosova, od 27. februara 2023. godine, nijedna od ugovornih strana „ne može predstavljati drugu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime” (OVDE). U stavu dva istog člana izričito je propisano, da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji” (OVDE). Da je ovim ugovornim klauzulama predsednik Srbije priznao tzv. Republici Kosovo međunarodnopravni subjektivitet – koji uključuje i pravo na članstvo u međunarodnim organizacijama – moralo je već tog trenutka biti jasno makar svakom pravniku (OVDE, OVDE).

Tu činjenicu je nakon nedavnog razgovora sa Emanuelom Makronom priznao i sam Vučić, mada je iznova u svojoj logomaniji pokušao da je relativizuje ukazivanjem na neka samo njemu poznata ograničenja međunarodnog subjektiviteta tzv. Kosova. Prema njegovim rečima, „Francuska je, ne zaboravite, i pre nekoliko dana podsetila na obavezu formiranja Zajednice srpskih opština da bi se uopšte razgovaralo o članstvu u nekim međunarodnim organizacijama, a on zna dobro (Makron, prim. autora), i na veoma fer način je to sinoć ponovio, da sam mu od početka rekao da ne dolazi nikako u obzir razgovor o Ujedinjenim nacijama i agencijama UN”. Iz ovog se nedvosmisleno može zaključiti, da je i Aleksandru Vučiću jasno da je pitanje ulaska tzv. Kosova u međunarodne organizacije već dogovorena stvar. S tom razlikom što on takvo članstvo uslovljava prethodnim formiranjem Zajednice srpskih opština u nezavisnoj „državi” Kosovo, kao što iz kruga međunarodnih organizacija u koje tzv. Kosovo može da uđe isključuje UN.

Uslovi i izuzeci koje pominje Aleksandar Vučić kod članstva tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama nemaju, međutim, uporište u sporazumima koje je on zaključio sa tzv. Kosovom u okviru briselskog pregovaračkog procesa. Članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama – pa ni u Savetu Evrope – Srbija ne može uslovljavati formiranjem Zajednice srpskih opština (ZSO) – kako to nalaže Vučićev „promenjeni pristup” u diplomatskoj borbi – jer je on sam prihvatio ohridski Aneks o implementaciji Sporazuma o normalizaciji odnosa, u kojem jasno stoji da su „Kosovo i Srbija saglasni da će svi članovi biti primenjeni nezavisno jedan od drugog” i da su „Kosovo i Srbija saglasni da ne blokiraju primenu bilo kog člana” (OVDE).

Slično stoji stvar i sa „crvenom linijom” o izuzimanju UN iz spiska međunarodnih organizacija u koje tzv. Kosovo može da stupi uz saglasnost Srbije. Naime, ni u jednom od sporazuma (=ugovora) na koje je Aleksandar Vučić pristao u briselskom pregovaračkom procesu normalizacije odnosa sa tzv. Kosovom ne nalazi se međunarodnopravno valjana „rezerva”........

© Нови Стандард