Među mnoštvom značajnih i ključnih tema, koje su 14. januara činile sadržaj programskog govora (discours de politique générale) pred Narodnom skupštinom novoimenovanog francuskog premijera Fransoa Bajrua (François Bayrou), lidera Demokratskog pokreta (Mouvement démocrate – MoDem), najveću pažnju mi je privukao predlog koji se odnosi na uvođenje proporcionalnog izbornog sistema.

Po rečima novog predsednika vlade, proporcionalni sistem jedini dozvoljava političkim akterima da „budu ono što jesu, autentično, bez potrebe da se bude zatvorenik unutar neiskrenih savezništava“. [1] Saglasnost oko neophodnosti izmene izbornog sistema dele i krajnje desno Nacionalno okupljanje (RN) i krajnje leva Nepokorena Francuska (LFI).

Takvo, jasno iskazano, nezadovoljstvo aktuelnim izbornim sistemom unutar bitnog dela francuske političke elite me je podsetilo na neprihvatljivo stanje izbornog zakonodavstva u Srbiji, kao i na predlog profesora Slobodana Antonića o uvođenju većinskog izbornog sistema prilikom izbora narodnih poslanika.

Profesor Antonić pravilno ističe glavne nedostatke u Srbiji važećeg proporcionalnog sistema, sa Republikom Srbijom kao jednom izbornom jedinicom i glasanjem za (zatvorenu) izbornu listu kandidata za narodne poslanike.

Ovakav sistem je u konačnici proizveo nejednaku političku zastupljenost svakako nezanemarljivog broja stanovnika Republike Srbije. Kako jasno navodi profesor Antonić, „prema sadašnjem sastavu skupštine (birane 2023), jedan poslanik u Beogradu dolazi na 17.000 stanovnika, dok u Topličkom okrugu (Prokuplje, Blace, Kuršumlija, Žitorađa), ili pak u Pirotskom okrugu (Pirot, Bela Palanka, Babušnica, Dimitrovgrad) jedan poslanik pada na 77.000 ljudi“. [2]

Jednostavno, preveliki je broj jedinica lokalne samouprave koje već nekoliko saziva Narodne skupštine nemaju poslanike koji bi, između ostalog, branili i njihove interese.

Takođe, glasanjem za zatvorene izborne liste se gubi onaj direktni, personalizovani kontakt sa narodnim poslanicima, budući da birači, prilikom glasanja, prvenstveno imaju u vidu lidera političke stranke, koji će sasvim sigurno, ukoliko njegova partija ili koalicija ostvare neophodnu većinu, postati deo izvršne vlasti.

Više je nego jasno da je ovakav izborni sistem neodrživ i da ga treba, što je moguće ranije, izmeniti ili reformisati. Međutim, opravdano je zapitati se da li je uvođenje čistog većinskog izbornog sistema, bilo jednokružnog ili dvokružnog, najbolje i najprikladnije rešenje za srpske prilike.

Prilikom razmatranja ove teme i donošenja konačne odluke, svakako je korisno sagledati kakve je političke posledice proizveo, i još uvek proizvodi, većinski izborni sistem u Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, te uvažiti iskustva spomenutih država.

Relevantne odredbe koje se tiču održavanja izbora za Narodnu skupštinu (Assemblée nationale – donji dom francuskog Parlamenta) prema dvokružnom uninominalnom većinskom izbornom sistemu su sadržane u Izbornom zakoniku (Code électoral).

Francuska je podeljena na ukupno 577 izbornih jedinica (circonscriptions législatives), u kojima se bira po jedan poslanik ili deputat (député). Na taj način se u Narodnoj skupštini postiže jednaka zastupljenost svih delova Francuske.

Da bi kandidat bio izabran već u prvom krugu, potrebno je da osvoji apsolutnu većinu glasova (50 oodsto plus jedan glas), koja pritom mora odgovarati najmanje četvrtini broja upisanih birača (član L126, st. 1 Izbornog zakonika). Dalje, ukoliko u prvom krugu nijedan kandidat nije ostvario apsolutnu većinu, u drugi krug ulaze kandidati koji su osvojili najmanje 12,5 odsto glasova od ukupnog broja upisanih birača.

Ako navedeni uslov ispunjava........

© Нови Стандард