Kada se govori o parlamentarizmu uvek je dobro setiti se Karla Šmita koji je pisao da je to vladavina diskusijom, government by discussion. Da bi takva vladavina bila moguća moraju postojati barem dve strane u dijalogu. To dalje znači da je u parlamentarnim demokratijama neslaganje institucionalizovano, jer niko ne može da diskutuje sam sa sobom. Opozicija je, dakle, kao učesnik razgovora ne samo neophodna, nego uvek ostaje i mogućnost da će ona preći na poziciju vlasti. Šmit piše da „ratio parlamenta leži, prema zgodnoj oznaci Rudolfa Smenda, u onome što je ̕dinamičko-dijalektičko̕ tj. u procesu razjašnjavanja suprotnosti i mnjenja iz kojeg, kao rezultat, proizilazi ispravna državna volja.”

Štaviše, Šmit uočava da se razgovor ne završava unutar parlamenta, već čitav narod treba da se uključi u taj razgovor i borbu argumenata. Cilj takve diskusije i sučeljavanja stavova je da se u tom procesu strane što je moguće više približe istini. Glasanje služi tome da se ukaže koji su argumenti u diskusiji bili ispravniji. Pri tome učesnici u dijalogu ostaju otvoreni za predloge druge strane, ostavljajući mogućnost da su sami u krivu  i da je tuđa pozicija ipak bliži istini. U parlamentarizmu je, kaže dalje Šmit, sve podređeno principu slobodne diskusije. To važi ne samo za slobodu mišljenja i štampe, već i za instituciju slobodnog mandata. Još jednostavnije rečeno, smisao parlamentarizma nije u zastupanju različitih interesa, već u zastupanju različitih mišljenja, pa prema tome tamo gde ne postoje mehanizmi za očuvanje razlika u mišljenju ne može biti govora ni o parlamentarizmu, odnosno o vladavini diskusijom.

Šmit nije bio pobornik parlamentarizma. Kao i Donozo Kortes verovao je da je vladavina diskusijom samo metod koji omogućava da se zaobiđe odgovornost i nekako izbegne donošenje odluka. U takvom stavu Korstes i Šmit nisu bili usamljeni. Široka plejada konzervativnih autora posmatrala je parlament kao brbljaonicu. Neki od njih poput Šarla Morasa verovali su da iza onoga što se naziva demokratijom, republikom, odnosno parlamentarizmom zapravo stoji vladavina novca, jer na kraju krajeva sila novca kontroliše medije i javno mnjenje. Za njega je demokratija u osnovi predstavljala sistem dvostruke vladavine: „prividne, one broja, i stvarne, one oligarhije i novca.“ Moras je dalje držao da je parlamentarizam zadahnut partijskim idejama koje podvajaju narod, te da su u parlamentarnoj republici poslanički kandidati puni strasti. To drugim rečima znači da početna pretpostavka o potrazi za istinom u stvarnosti otpada, jer presudnu ulogu ne igra razum nego strasti. Sa druge strane, vlada gubi vreme u diskusijama, a njene žive snage zauzete su dijalogom sa opozicijom. Tako se ona više brine da se održi u parlamentu nego o interesima zemlje. Zapravo, Moras je smatrao da između interesa nacije i interesa izabrane skupštine postoji stalan i nepremostiv sukob. To nije slučajnost već nužna posledica stanja stvari. Interes skupštine je ponovni izbor i zato je ona prinuđena na ustupke i popuštanja različitim interesima. U........

© Нови Стандард