Gužva izazvana skandaloznim „Mrdićevim zakonima“ još traje, stvar je dodatno i očekivano iskomplikovana upravo objavljenim mišljenjem Venecijanske komisije – a vlast nam već najavljuje mogućnost nove, slične svojim Nacrtima Zakona o izmenama i dopunama Zakona o narodnim poslanicima, Zakona o lokalnim izborima i Zakona o Ustavnom sudu.

Iako su najavljeni kao usklađivanje izbornog zakonodavstva sa preporukama ODIHR-a u svrhu unapređenja izbornog sistema, oni to nisu, štaviše njihovo usvajanje bi izvesno dovelo do novih problema u funkcionisanju izbornog sistema i bilo izvor novih nesporazuma i sukoba.

Od preko 20 preporuka ODIHR-a ovi nacrti zakona se bave sa samo nekoliko manje značajnih, a i njima tako da ih zapravo izigravaju. Kao najbolji primer mogu poslužiti odredbe nacrta zakona koje se odnose na tretman izbornih lista nacionalnih manjina čijim usvajanjem bi se i inače dobro poznate mogućnosti zloupotreba značajno uvećale.

Još 2020. uoči parlamentarnih izbora, Skupština je na predlog Saveza vojvođanskih Mađara usvojila izmene izbornih zakona kojima su izborne manjinske liste dobile zaista posebne, vrlo velike povlastice. U tu svrhu je čak napušten fundamentalni izborni princip „jedan čovek, jedan glas“, odnosno standard da glas svakog građanina vredi isto.

Pored izuzeća od izbornog cenzusa, izborna lista nacionalne manjine za razliku od drugih učestvuje u raspodeli mandata i onda kada dobije ispod 3% glasova. I još se, što je posebno važno, pri raspodeli mandata količnici izbornih lista nacionalnih manjina množe sa koeficijentom 1,35 što znači da se broj osvojenih glasova manjinske liste uvećava za 35%. Upravo zahvaljujući tome Savez vojvođanskih Mađara, lojalni saveznik vladajuće stranke, već je na narednim izborima zabeležio svoj najveći izborni uspeh – sa manje od tri odsto glasova dobio je devet poslaničkih mesta, više nego dvostruko u odnosu na prethodni saziv Parlamenta.

Novo rešenje je osim veće zastupljenosti manjina u skupštinama otvorilo prostor za krupne zloupotrebe. I neke stranke koje nisu manjinske dobijale su taj status voljom vladajuće većine prisutne i u RIK. Posledice su bile i apsurdne situacije, pa su na nekim lokalnim izborima takve navodne stranke manjina osvajale mandate i u mestima u kojim nema nijednog pripadnika te manjine. U više slučajeva u lokalnim sredinama ovakve liste su aktuelnoj vlasti, koalirajući sa njom, omogućile formiranje vladajuće većine.

To se dešavalo iako je važećim zakonima predviđeno da podnosilac manjinske izborne liste može biti samo politička stranka nacionalne manjine ili koalicija koju čine političke stranke nacionalnih manjina, da RIK može da zatraži mišljenje nacionalnog saveta nacionalne manjine da li određena izborna lista može imati položaj izborne liste nacionalne manjine, kao i da RIK rešenjem odbije predlog da se utvrdi status liste ako je nosilac liste ili kandidat na listi lice za koje je opštepoznato da je član političke stranke koja nije politička stranka nacionalne manjine ili ako se utvrde druge okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na nameru da se izigra zakon.

Sada se, nacrtima tri zakona, pod firmom usklađivanja sa preporukama ODIHR, krug mogućih podnosilaca liste nacionalnih manjina želi proširiti i na grupe građana, ukinuti mogućnost pribavljanja mišljenja Nacionalnog saveta, a kao razlog za odbijanje proglašenja liste predvideti samo to da je nosilac liste ili kandidat – „aktivni“ član druge stranke.

Uz ovakvo rešenje bi se, na neodređenom broju lista koje većina u RIK proglasi za liste nacionalnih manjina, mogli za mandate, pod bitno privilegovanim uslovima, boriti i dobiti ih „neaktivni“, šta god to značilo, članovi vladajuće stranke, čak i neki istaknuti. Nije digresija ni šala primetiti da bi to mogli biti i direktor BIA ili guverner NBS. A s obzirom na dosadašnja iskustva, nije nimalo verovatno da bi vlast propustila priliku za zloupotrebu.

Inače u raznim zemljama u kojima uopšte postoje zakonska rešenja koja na izborima privileguju nacionalne manjine, ona se manje ili više razlikuju u zavisnosti od veličine nacionalnih manjina, političke kulture, istorije, tradicije. Najčešće su to izuzeće iz cenzusa obaveznog za učešće u raspodeli mandata, tzv. prirodni prag ili još niži cenzus ili garantovano mesto, odnosno mesta u parlamentu. Međutim rešenje koje podrazumeva i izuzeće iz cenzusa koji važi za sve druge liste i još plus privilegovani bonus od 35% nema niko osim Srbije.

Ne dovodeći ničim u pitanje značaj afirmacije prava nacionalnih manjina mora se konstatovati da je to postojeće rešenje upitno i kontroverzno već samo zbog toga što negira fundamentalni izborni princip „jedan čovek jedan glas“. A pogotovo je to s obzirom na mogućnosti zloupotrebe koje pruža. Rešenje iz nacrta s tim u vezi ne nudi ništa bolje, naprotiv. Sa stanovišta elementarne logike bilo bi apsurdno, a sa stanovišta javnog interesa nedopustivo da se u dnevnopolitičkom interesu vladajuće većine, slabo rešenje zameni gorim i proširi prostor za zloupotrebe.

Peščanik.net, 25.04.2026.

Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)

Ko slaba rešenja popravlja gorim? - 25/04/2026

Šta je govorio sudija Falkone? - 18/04/2026

Još jedan u nizu loših nacrta zakona - 11/04/2026

© Peščanik