Možda je do mene – ne, sigurno je do mene, nego se pitam da li je samo do mene koja na svako „moraš“ prvo pomislim „evo gledaj kako ne moram“ – ali baš mnogo ljudi na političkoj sceni sebi daje pravo da ponavlja kako se nešto obavezno mora ovako ili onako. Zaboga, čak nam i prirodne nauke, naročito kvantne, pokazuju da su stvari relativne i da se ne mogu apsolutno predvideti, da ne pominjem marketing i politički marketing koji su nas naučili da je sve u percepciji. Pa ipak ima ljudi koji i dalje ne prihvataju da je foton i čestica i talas, da je Šredingerova mačka istovremeno i živa i mrtva, da doživljaj određuje stvarnost, da su, što reče Ivo Andrić, sve Drine ovoga sveta krive.

„Moramo da razgovaramo“ zvuči zlokobno i u privatnoj sferi jer obično najavljuje nešto neprijatno, ali „moramo da razgovaramo“ izgovoreno u javnosti ne znači ništa. Osim da je onaj koji to kaže zapravo mislio da bi neko drugi morao da razgovara sa njim iako to ne želi. Ali, dobro, neka bude po njihovom, kad se već mora, hajde da razgovaramo. O opozicionim partijama.

Sastanak je bio, a na sastanku – ništa. Neki su se čak i ljutnuli što mediji pridaju toliku pažnju sastanku, kao da ne žive u medijskoj izolaciji režima i kao da imaju luksuz da ne koriste svaku pažnju koju dobiju. Sastanak je bio jako dobar, kažu svi, ali nije ništa zaključeno osim da će se sastajati i dalje. Zaključci pod tačkom razno su:

– Ne treba nam koalicija koja ima ponudu za sve (tzv. catch all) kao što su SNS i studenti, nego jasno određena pro EU koalicija (Ponoš), koju je ranije krstio kao EU5 na šta se Đilas mrštio i rekao da je to bezveze naziv (ono jes’, zvuči malo kao gorivo na pumpama).

– Nije važna EU orijentacija, ona se podrazumeva (Đilas) nego kolike će biti plate (pa nabraja konkretne plate lekarima, nastavnom i vaspitačkom kadru…).

– Ne treba nam EU koalicija (Aleksić), treba svi na jednu listu zajedno sa studentima (uz čuveno „moramo da razgovaramo“).

Ostali učesnici sastanka su takođe ostali nedorečeni o koaliciji, ali su pominjali (Grbović) da ima mnogo glasača (navodno dvocifreno mnogo) koji neće mačku u džaku (to je studentska lista) i da zato opozicione stranke moraju da oforme svoju (što bi valjda bili rogovi u vreći kao pandan mački u džaku?).

Sve u svemu, prilično opušteno za situaciju u kojoj se svi zajedno nalazimo. Osnovna veština političkih poslenika bi trebalo da bude komunikacija, dobra i posledično uspešna komunikacija. Zašto onda opozicione stranke ostavljaju utisak da im je važnije „e, neka sam im rekao“ pa makar to nemalo nikakav učinak ili imalo poguban učinak? To što vlast može da kaže i uradi šta god hoće bez brige da će joj se osuti tvrdo glasačko jezgro, nije lekcija iz komunikacije već iz manipulacije, medijske i izborne. Isto kao što se i nasilnik u porodici ponaša kako hoće bez straha da će mu se porodica osuti.

Ako će izbori biti uskoro, a raspomamljeni ispadi vlasti deluju kao da smišljeno izazivaju njihovo raspisivanje radi navodnog smanjena tenzija i govora mržnje (koje jedino oni i raspiruju), kao što su obrazlagali neke ranije vanredne izbore, možda bi opozicione partije mogle, da ne kažem morale, da se uzdrže od međusobnog ogovaranja i da se, ma koliko im mrsko bilo, ugledaju na javne nastupe studenata za koje tvrde da su neiskusni i neorganizovani?

Peščanik.net, 27.04.2026.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Mačka u džaku, rogovi u vreći - 27/04/2026

Odurno i otužno - 20/04/2026

Nije papa nego pa-pa - 13/04/2026

© Peščanik