Inženjer Luković pisao je bolje od mnogog književnika i zacelo bolje od većine novinara, pri tome mislim ne na silesiju današnjih trudbenika medija, nego imam u vidu one koji su slovili za novinare pretkraj XX veka i na početku ovog neponesenog, ali ipak upuštenog i umnogome upropašćenog stoleća. Inženjer Luković [Petar, 1951-2024] se devedesetih godina od rokenrola okrenuo nečemu takoreći suprotnom: političarima, vojskovođama, razbojnicima, ulizicama i cenj. kleru. Inženjer Luković je pionir u antropologiji zla, discipline koja u našoj zemlji, gle, nije uhvatila korena, ali je Petre poput nadarenog rašljara koji traži i nalazi vodu, nepogrešivo među prvima prepoznavao zlo: razotkrivao je i ismevao opijenost nacije slavom (koje u stvarnosti nije bilo, kao što je ni sada nema), ukazivao je na provaliju između mita i istine, na nezasito koristoljublje koje se krije iza tobožnjih svetinja, na licemerje Države i njene sestre Crkve, nije dozvoljavao da se zataškaju zločini počinjeni u ime naroda, protivio se pljačkaškom i osvajačkom (izgubljenom) ratu, plaćenom novcem i pacifista, i nas neznabožaca kojima nacija nije ni kuća ni rodno mesto.

Čitajući Brehtove pesme naišao sam na stih za koji u taj mah (možda osamdesetih godina) nisam znao da će mi biti vodilja kad budem pisao za novine: „Neka svako govori........

© Peščanik