U pokušaju da rektora Đokića učini inferiornim u uporedbi sa sobom, tzv. predsednik Srbije je rekao i ovo: bolji sam, mlađi, i pametniji od njega. (Đokića, prim. Lj.S.)

To je nova etapa neomeđenog samoljublja poglavice, iskazana u nemogućoj paraleli. Eto njega, evo mene, pogledaj narode! Zar je moguće da postoji nedoumica o kakvoći gradivne materije, koja je nužna da bi neko bio na mestu gde sam ja!

Ovakav ispad vladaoca, inače potpuno ispunjenog zabludama o svom značaju, moglo je da izazove bilo šta. Njegove čudesne ekspresije nastaju i bez povoda, često same po sebi. Rektora Đokića je video kao opasnost koju nije slomio policijski teror. Rektor je one kritične noći izašao na balkon i održao govor. Tada je možda postao lider otpora. Nije u toj važnoj besedi govorio o sebi – taj govor je odredio njega.

U noćnim obredima i bahanalijama na Informeru, čuli su se i povici: uhapsite rektora! Na naslovnim stranama dvorskih štampanih stvari, Đokić je doveden u vezu sa........

© Peščanik