Nedavna poseta Aleksandra Vučića Kini i potpisivanje investicionih ugovora vrednih više od 900 miliona evra ponovo su rasplamsali rasprave o kineskom ekonomskom i političkom uticaju u Srbiji. Kao i obično, javna debata se brzo pomerila sa konkretnog pitanja: pod kojim uslovima se ugovaraju investicije, ko od njih ima koristi i kakve su njihove društvene, ekološke i ekonomske posledice, ka mnogo široj i ideološki opterećenijoj tvrdnji o „malignom“ kineskom prisustvu.

Tim povodom Mijat Lakićević je na Peščaniku objavio tekst o „trostrukom malignom uticaju Kine“, u kojem s pravom ukazuje na nekoliko važnih problema: netransparentnost ugovora, politički marketing investicija, zaobilaženje procedura i instrumentalizaciju kineskih ulaganja za legitimizaciju vlasti. U tom delu kritika stoji na relativno čvrstim nogama. Međutim, kada se sa kritike konkretnih praksi pređe na priču o „malignom“ kineskom novcu i navodnoj neusklađenosti kineskog kapitala sa našim „civilizacijskim vrednostima“, argument počinje ozbiljno da puca po šavovima. I to ne samo empirijski, nego i teorijski.

Iz marksističke perspektive, najveća slabost takvog pristupa jeste ono što bi se moglo nazvati moralizacijom kapitala. Kao da postoji „dobar“ kapital: zapadni, demokratski i civilizovan, i „loš“ kapital: kineski, autoritarni i maligni. Problem je, međutim, u tome što kapital po svojoj prirodi nije moralna kategorija. Kapital ne investira da bi širio vrednosti, već da bi ostvario profit, obezbedio tržišta, pristup resursima, infrastrukturi i političkom uticaju. To važi za kineski, nemački, američki, ruski ili emiratski kapital jednako. Ili, ako bismo parafrazirali Marksa bez mnogo diplomatskog ulepšavanja: kapital nema naciju, ima stopu povrata.

Zato osnovno pitanje nije da li je kineski novac „dobar“ ili „zao“, već kakva struktura domaće ekonomije privlači određeni tip ulaganja, kakvu ulogu u tome ima zavisni položaj Srbije u međunarodnoj podeli rada i zašto domaća vlast pristaje na uslove koji omogućavaju zaobilaženje zakona, netransparentnost i slabu društvenu kontrolu.

Od „malignog uticaja“ do korozivnog kapitala

Ako želimo ozbiljno da razgovaramo o kineskim investicijama u Srbiji, možda bi prvi korak trebalo da bude napuštanje jezika moralne panike. U tom smislu korisnije je osloniti se na koncept korozivnog kapitala (corrosive capital) koji razvija Tena Prelec i drugi autori. Osnovna ideja ovog pristupa nije da pojedine države ili civilizacije poseduju neku posebnu sklonost ka korupciji, autoritarnosti ili netransparentnosti. Naprotiv, poenta je mnogo prizemnija i, samim tim, mnogo ubedljivija: određeni oblici kapitala mogu pojačavati postojeće institucionalne slabosti u politički ranjivim ili zarobljenim društvima.

Drugim rečima, kapital postaje „korozivan“ ne zato što dolazi iz Pekinga, Moskve ili Abu Dabija, već zato što ulazi u sistem u kojem su institucije slabe, politička odgovornost ograničena, a pravila podložna selektivnoj primeni. Ako investitor može da dobije tajni ugovor, privilegovani regulatorni tretman, ubrzane procedure ili fleksibilnije ekološke standarde, malo je verovatno da će iz moralnih razloga insistirati na većoj transparentnosti nego što to traži sama država domaćin.

Upravo tu leži i osnovna slabost teze o posebnoj malignosti kineskog kapitala. Ona sugeriše da problem nastaje prvenstveno zbog prirode spoljnog aktera, dok u drugi plan potiskuje domaće institucionalne i političke uslove koji takav odnos omogućavaju. Ali ako je kineski kapital toliko jedinstveno destruktivan, kako objasniti činjenicu da su mnoge od praksi koje se danas kritikuju bile prisutne mnogo pre ozbiljnijeg kineskog ekonomskog prisustva u Srbiji?

Da li su subvencije po radnom mestu, netransparentni ugovori, privilegovani tretman investitora, slaba zaštita radnih prava ili fleksibilna primena ekoloških standarda počeli sa dolaskom kineskih kompanija? Ili je reč o modelu razvoja koji Srbija dosledno primenjuje bez obzira na nacionalnost investitora? Uostalom, ni nemačke fabrike kablova, ni italijanske tekstilne kompanije, ni zapadni rudarski projekti nisu bili poznati po insistiranju na snažnijim sindikatima, višim zaradama ili strožoj primeni regulative.

Ovo ne znači da kineske investicije ne treba kritikovati. Naprotiv. Ali kritika postaje ozbiljnija kada se oslobodi geopolitičkog moralizovanja. Problem nije u tome što je kapital kineski, već pod kojim uslovima posluje, kakve društvene posledice proizvodi i ko politički profitira od njegovog prisustva. U suprotnom rizikujemo da ekonomske odnose objasnimo geopolitikom i civilizacijom, dok nam pred očima ostane neprimećena mnogo banalnija činjenica: kapital veoma retko odbija profit iz moralnih razloga, bez obzira na to pod kojom zastavom dolazi.

Zavisna struktura Srbije i logika stranih investicija

Da bismo razumeli zašto kineski kapital u Srbiji poprima baš ovakav oblik, potrebno........

© Peščanik