Objava novih cena goriva početkom aprila prošla je gotovo rutinski: litar evrodizela dostigao je 217 dinara, a benzin 191 dinar, uz blago poskupljenje u odnosu na prethodnu nedelju. Istovremeno, Vlada je produžila ograničenje cena derivata do polovine avgusta, dodatno smanjila akcize i pustila deo rezervi na tržište kako bi ublažila rast cena izazvan poremećajima na globalnom tržištu nafte nakon rata na Bliskom istoku.

Na prvi pogled, sistem funkcioniše. Cena raste sporije nego što bi mogla, a šok sa svetskog tržišta ne preliva se odmah i u punoj meri na domaće cene. To potvrđuju i najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku o inflaciji: godišnja stopa u martu 2026. iznosila je 2,8% (kao i u oktobru-decembru prošle godine), dok je mesečna inflacija bila 0,5%. Drugim rečima, uprkos ratu na Bliskom istoku i rastu cena goriva, za sada nema vidljivog inflatornog udara. Tome su svakako doprinele i državne mere, od ograničenja cena derivata i nižih akciza do puštanja rezervi na tržište, ali i relativno stabilan kurs dinara, koji ublažava prenos spoljnog šoka na domaće cene.

Ali upravo tu počinje problem. Rat na Bliskom istoku i rast cena goriva jesu važni, ali ovde nisu presudni kao pojedinačan događaj. Njihova važnost je u tome što ponovo otvaraju jedno staro pitanje domaće političke ekonomije: koliko stabilnost u Srbiji počiva na realnoj snazi privrede, a koliko na režimu koji ublažava simptome, ali prikriva strukturne slabosti.

U tom smislu, ovaj tekst se nadovezuje na aktuelni spor o precenjenosti dinara i slici ekonomske stabilnosti koju takav kurs proizvodi. Stabilan dinar u ovom slučaju možda nije bio jedini ili čak glavni instrument intervencije – tu su i akcize, kontrola cena i državne rezerve – ali upravo takve situacije pokazuju njegovu sveprisutnost. Čak i kada nije u prvom planu, kurs deluje u pozadini gotovo svake odluke, kao tihi mehanizam koji određuje koliki deo spoljnog šoka će se preliti na domaće cene, a koliki će biti prebačen drugde. U ranijim analizama već sam ukazao da stabilan kurs ima i širu funkciju: on je implicitni preduslov za ostvarenje ciljeva iz strategije „Srbija 2030“, uključujući projekcije rasta plata i penzija izraženih u evrima.

Evo šta to znači u praksi. Nominalni kurs dinara prema evru u poslednjoj deceniji gotovo da se nije menjao. Međutim, to ne znači da se vrednost dinara nije menjala. Da bi se to videlo, koristi se realni efektivni kurs (REER), koji pored nominalnog kursa uzima u obzir i razliku u inflaciji između Srbije i njenih trgovinskih partnera (grafikon 1). Pojednostavljeno, ako su cene u Srbiji rasle brže nego u evrozoni, a kurs ostao stabilan, dinar je realno jačao – čak i kada se to ne vidi na nominalnom kursu.

Dok nominalni kurs stagnira više od decenije, realni efektivni kurs beleži snažan rast, što ukazuje na kontinuiranu realnu aprecijaciju dinara. Stabilnost kursa, dakle, ne znači odsustvo promene, već izbor načina na koji se promena odvija. Njena cena ne vidi se odmah u menjačnici, već kasnije – u konkurentnosti, izvozu i razvojnim mogućnostima privrede.

Stabilnost kursa nije rezultat pasivnog tržišta, već aktivne politike Narodne banke Srbije. Kako i sama guvernerka Tabaković naglašava u svojoj knjizi „Načela i dela“, stabilan dinar predstavlja jedno od ključnih dostignuća monetarne politike. NBS pritom interveniše u oba smera: ne samo da spreči slabljenje, već i da ublaži preterano jačanje dinara. Tako je, na primer, tokom 2024. godine NBS neto kupila oko 2,7 milijardi evra usled snažnog priliva deviza, pre svega po osnovu stranih direktnih investicija i doznaka, čime je ublažen pritisak na jačanje dinara. Nasuprot tome, tokom 2025. godine beleži se i neto prodaja deviza, što ukazuje na promenu tržišnih pritisaka i potrebu da se spreči njegovo slabljenje. Drugim rečima, kurs nije spontana tržišna ravnoteža, već rezultat kontinuiranog upravljanja. Stabilnost dinara stoga nije odsustvo intervencije, već njen najvidljiviji ishod.

Ko dobija, a ko gubi?

Od stabilnog kursa u ovakvim okolnostima najviše dobijaju država, uvoznici, banke i oni delovi privrede i stanovništva čija je potrošnja ili poslovanje snažno vezano za uvoznu robu i finansijske tokove, dok najviše gube domaća proizvodnja, izvozni sektori i dugoročni razvojni potencijal privrede.

Stabilan kurs dinara, koji u ovakvim situacijama ublažava udar rasta cena goriva, usporava prenos spoljnog šoka na domaće cene i time smanjuje inflatorni i politički pritisak na vlast. Na kratki rok, to zaista deluje kao racionalan izbor: gorivo poskupljuje manje nego što bi moglo, uvozna roba ne skače naglo, a opšti rast cena ostaje pod većom kontrolom.

Ali ta stabilnost ima svoju cenu. Jak ili precenjen dinar smanjuje konkurentnost domaće proizvodnje, otežava izvoz i podstiče dalju zavisnost od uvoza. Industrijski i izvozni sektori, koji bi u drugačijem kursnom režimu mogli lakše da se prilagode spoljnim poremećajima, ovde gube prostor za disanje. Umesto da se šok apsorbuje kroz kurs, on se prenosi kroz niže profite, slabiju akumulaciju i sporiji razvoj.

Zato stabilnost kursa ne znači da je trošak krize nestao. Ona samo znači da je taj trošak preraspodeljen. Ono što građani i potrošači ne plate odmah na pumpi ili u prodavnici, ekonomija kasnije plaća kroz slabiju proizvodnu osnovu, skromniji izvoz i manju sposobnost da se menja i razvija.

U tom smislu, kurs nije samo tehnički instrument stabilizacije. On je i mehanizam raspodele dobitaka i gubitaka između različitih delova privrede. A to već nije pitanje monetarne tehnike, nego političke ekonomije.

Zašto se ovaj model održava?

Često se u javnosti, naročito iz opozicionih krugova, može čuti pojednostavljena tvrdnja da je glavni, pa i jedini dobitnik stabilnog dinara vlast, koja time prikriva neuspehe svoje ekonomske politike, dok je gubitnik celokupno srpsko društvo. Takva interpretacija ima određenu političku privlačnost, ali promašuje suštinu problema. Stabilnost kursa zaista donosi korist državi, ali ona nije ni jedini, ni nužno najveći dobitnik takvog režima.

Istini za volju, takav režim zaista ima i važnu političko-ekonomsku funkciju za vlast. Stabilan kurs doprinosi povoljnijoj slici ključnih makroekonomskih pokazatelja: viši kurs dinara povećava BDP izražen u evrima, smanjuje relativni nivo javnog duga u odnosu na BDP i ublažava pritisak na deficit tekućeg računa. U tom smislu, stabilan dinar ne samo da olakšava upravljanje ekonomijom, već i doprinosi njenoj povoljnijoj prezentaciji.

Ali upravo tu prestaje jednostavno objašnjenje. Ako bi stabilan kurs bio isključivo politički instrument za „ulepšavanje“ makroekonomske slike, bilo bi teško objasniti zašto isti režim odgovara i drugim ključnim akterima u privredi. Stabilnost kursa nije samo politički izbor, već rezultat šire ravnoteže interesa u kojoj različite grupe – država, finansijski sektor, uvoznici i deo domaćinstava – imaju neposrednu korist, dok se troškovi takvog režima odlažu i raspoređuju kroz vreme.

Za državu, stabilan kurs znači predvidivu inflaciju, niži politički pritisak i lakše upravljanje krizama. U uslovima čestih spoljašnjih šokova, to je snažan podsticaj da se stabilnost održi po svaku cenu. Za finansijski sektor i uvoznike, takav režim smanjuje rizik i olakšava poslovanje. Za domaćinstva, stabilan kurs ublažava rast cena i kratkoročno čuva kupovnu moć. Drugim rečima, ključni akteri sistema imaju neposrednu korist od stabilnosti, dok se njeni troškovi odlažu i raspršuju.

Istovremeno, sama struktura privrede dodatno učvršćuje takav izbor. Ekonomija koja se u velikoj meri oslanja na uvoznu robu, strane investicije i spoljne izvore finansiranja teže podnosi nagle promene kursa. Visoka uvozna komponenta proizvodnje, zaduženost u stranoj valuti i zavisnost od spoljne tražnje čine devalvaciju rizičnom i politički nepopularnom opcijom. U takvom okviru, stabilan kurs se nameće ne samo kao izbor, već i kao ograničenje.

Rezultat je svojevrsna ravnoteža koja se stalno reprodukuje. Stabilnost omogućava da se spoljašnji šokovi ublaže i politički amortizuju, ali istovremeno odlaže promene koje bi smanjile zavisnost i ojačale domaću proizvodnju. Svaki novi šok, bilo da dolazi iz energetike, finansija ili geopolitike, potvrđuje kratkoročnu racionalnost tog izbora, ali i produžava njegove dugoročne posledice.

Problem nije u tome što stabilan kurs ne funkcioniše. Naprotiv, on funkcioniše upravo onako kako je zamišljen: da ublaži udar i kupi vreme. Problem je u tome što se to vreme retko koristi za promenu strukture privrede, pa se ista logika ponavlja iz krize u krizu.

Zašto devalvacija nije razvojna strategija

Ako stabilan kurs ima svoju cenu, logično se nameće suprotan argument: da bi slabiji dinar mogao podstaći izvoz, ojačati domaću proizvodnju i pokrenuti razvoj. Takve ideje nisu nove, a u domaćoj debati se i dalje javljaju u različitim varijantama. Tako, na primer, Mahmud Bušatlija predlaže da Narodna banka Srbije napusti politiku stabilnog kursa i uvede „dinar koji je stabilan prema našoj ekonomiji“, što bi, po toj logici, podrazumevalo značajno slabljenje dinara, čak i na nivo od oko 200 dinara za evro.

Problem sa takvim pristupom nije u tome što pogrešno identifikuje određene slabosti – pre svega precenjen kurs i njegov uticaj na konkurentnost – već u tome što precenjuje moć kursa da te slabosti reši.

U ekonomiji kakva je srpska, efekti devalvacije su ograničeni strukturom same privrede. Značajan deo srpskog izvoza nastaje u okvirima lanaca vrednosti sa visokim osloncem na uvezene komponente, što potvrđuju i OECD-ovi TiVA pokazatelji o stranom sadržaju bruto izvoza, kao i rast prerade u unutrašnjem prometu (inward processing trade) na skoro 30% finalne robne razmene do 2018. Dobitak na strani konkurentnosti tako se delimično poništava rastom ulaznih cena.

Slično važi i za strane direktne investicije. Posle više od decenije visokih priliva, Srbija je 2025. prvi put zabeležila njihov osetniji pad: sa 5,23 milijarde evra u 2024. na 3,48 milijardi evra u 2025. U takvim uslovima, stabilan dinar predstavlja dodatni signal sigurnosti za strane investitore, jer smanjuje valutni rizik i povećava izvesnost prinosa izraženih u evrima. To, naravno, ne znači da su SDI same po sebi razvojno rešenje niti da su lišene ozbiljnih problema. Njihove koristi zavise od toga u koje sektore dolaze, kakve veze uspostavljaju sa domaćom privredom i da li doprinose tehnološkom unapređenju i rastu domaće dodate vrednosti. Ali upravo zato nagla devalvacija ne bi bila razvojna korekcija, već dodatni signal nestabilnosti koji bi mogao da pojača već prisutan pad priliva kapitala.

Istovremeno, visok nivo zaduženosti u stranoj valuti znači da bi devalvacija povećala teret duga, kako za državu i privredu, tako i za veliki broj domaćinstava čije su obaveze direktno ili indirektno vezane za evro. Čak i krajem septembra 2025, kada je dinarizacija već blago porasla, samo 38,6% ukupnih potraživanja banaka od privrede i stanovništva bilo je u dinarima, dok je oko 61,4% ostalo vezano za devize. Ni inflatorni efekat ne bi bio zanemarljiv. Prema ranijim procenama „pass-through“ efekta u Srbiji, i relativno blaga deprecijacija dinara od 5% (daleko od 70% kako predlaže Mahmud Bušatlija) mogla bi sama po sebi da doda približno 0,7 do 1,6 procentnih poena inflaciji u kratkom roku, a u dužem periodu i oko 1 do 2,5 poena. To znači da mesečna inflacija u martu, umesto 0,5%, verovatno ne bi ostala ispod 1%. Takva razlika u jednom mesecu ne izgleda velika, ali bi na godišnjem nivou, kroz postepeno prelivanje na gorivo, uvoznu robu i troškove proizvodnje, već predstavljala primetan dodatni udar na cene i životni standard.

Zato bi devalvacija u Srbiji bila mnogo više od monetarnog prilagođavanja: bila bi direktan udar na bilanse preduzeća, domaćinstava i države. Ono što bi se eventualno dobilo kroz veću cenovnu konkurentnost dela izvoza, moglo bi se brzo izgubiti kroz rast troškova finansiranja, pogoršanje bilansa i pad životnog standarda.

Treći, i najvažniji, problem je institucionalne prirode. Devalvacija sama po sebi ne menja tehnološku strukturu privrede, ne povećava domaću komponentu u lancima vrednosti i ne stvara nove izvore rasta. Bez takvih promena, slabiji kurs ne vodi razvoju, već pre svega preraspodeli – između uvoznika i izvoznika, između dužnika i poverilaca, između različitih delova privrede.

Zato bi cena takvog poteza bila isuviše visoka da bi se devalvacija koristila kao sredstvo za razotkrivanje lažnih narativa vlasti o stabilnosti i uspehu ekonomske politike. To što je postojeći režim kursa problematičan ne znači da je svako slabljenje dinara automatski razvojno rešenje.

Izbor između stabilnog i slabijeg dinara nije izbor između stabilnosti i razvoja, već između različitih načina raspodele troška i koristi u postojećem modelu. Bez promene tog modela, kurs može ublažiti ili pojačati određene efekte, ali ne može promeniti osnovnu logiku funkcionisanja privrede.

U ovom trenutku ne izgleda da je rat na Bliskom istoku završen, što znači da ni rizici po Srbiju i njenu privredu ne jenjavaju. Ako je neko u međuvremenu računao da će brz diplomatski obrt rešiti problem i možda ponovo približiti Donalda Trampa Nobelovoj nagradi za mir, za sada će morati da sačeka. Upravo zato, u uslovima produžene spoljne neizvesnosti, svaka ekonomska intervencija mora biti pažljivo osmišljena: dovoljno oprezna da ne izazove dodatni šok, ali i dovoljno promišljena da ne ostane samo još jedan način odlaganja strukturnih problema.

Šta bi bila alternativa?

Ako stabilnost kursa nije dovoljna, a devalvacija nije rešenje, postavlja se pitanje šta uopšte može promeniti razvojnu putanju privrede poput srpske. Odgovor ne leži u jednom instrumentu, već u promeni odnosa između kratkoročne stabilizacije i dugoročnog razvoja.

Prvo, stabilnost bi morala da se koristi kao sredstvo, a ne kao cilj. To znači da kurs i monetarna politika ne mogu ostati izolovani od industrijske i razvojne politike. Umesto da služe isključivo ublažavanju spoljnjih šokova, trebalo bi da stvaraju prostor za jačanje domaće proizvodnje, povećanje domaće komponente u izvozu i postepeno smanjenje zavisnosti od uvoza.

Drugo, ključni zadatak nije promena kursa, već promena strukture privrede. To podrazumeva aktivniju industrijsku politiku: podršku sektorima sa većom dodatom vrednošću, razvoj domaćih dobavljačkih lanaca i selektivno usmeravanje investicija ka delatnostima koje povećavaju tehnološku složenost proizvodnje. Bez toga, svaki kurs – bio stabilan ili slab – delovaće unutar istih ograničenja.

Treće, potrebno je smanjiti sistemsku ranjivost na spoljne šokove. To uključuje energetsku strategiju koja smanjuje zavisnost od uvoza, ali i finansijsku strukturu u kojoj je manji deo obaveza vezan za stranu valutu. U suprotnom, svaka promena kursa ostaje politički i ekonomski rizična.

Na kraju, možda najvažnije, potrebno je promeniti kriterijum uspeha ekonomske politike. Stabilne cene i kurs jesu važni, ali ne mogu biti jedino merilo. Bez rasta produktivnosti, jačanja proizvodne baze i smanjenja zavisnosti od spolja, stabilnost ostaje krhka i privremena.

Odgovor na pitanje iz naslova nije jednostavan, ali je jasan. Stabilnost kursa ne plaća jedna grupa, već se njen trošak raspoređuje kroz čitavu privredu. Na kratki rok, cena se ublažava i čini gotovo nevidljivom – kroz niže akcize, budžetske intervencije i stabilne cene. Dugoročno, međutim, ona se vraća kroz slabiju konkurentnost, sporiji rast izvoza i propuštene razvojne mogućnosti.

Peščanik.net, 16.04.2026.

© Peščanik