Objava novih cena goriva početkom aprila prošla je gotovo rutinski: litar evrodizela dostigao je 217 dinara, a benzin 191 dinar, uz blago poskupljenje u odnosu na prethodnu nedelju. Istovremeno, Vlada je produžila ograničenje cena derivata do polovine avgusta, dodatno smanjila akcize i pustila deo rezervi na tržište kako bi ublažila rast cena izazvan poremećajima na globalnom tržištu nafte nakon rata na Bliskom istoku.

Na prvi pogled, sistem funkcioniše. Cena raste sporije nego što bi mogla, a šok sa svetskog tržišta ne preliva se odmah i u punoj meri na domaće cene. To potvrđuju i najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku o inflaciji: godišnja stopa u martu 2026. iznosila je 2,8% (kao i u oktobru-decembru prošle godine), dok je mesečna inflacija bila 0,5%. Drugim rečima, uprkos ratu na Bliskom istoku i rastu cena goriva, za sada nema vidljivog inflatornog udara. Tome su svakako doprinele i državne mere, od ograničenja cena derivata i nižih akciza do puštanja rezervi na tržište, ali i relativno stabilan kurs dinara, koji ublažava prenos spoljnog šoka na domaće cene.

Ali upravo tu počinje problem. Rat na Bliskom istoku i rast cena goriva jesu važni, ali ovde nisu presudni kao pojedinačan događaj. Njihova važnost je u tome što ponovo otvaraju jedno staro pitanje domaće političke ekonomije: koliko stabilnost u Srbiji počiva na realnoj snazi privrede, a koliko na režimu koji ublažava simptome, ali prikriva strukturne slabosti.

U tom smislu, ovaj tekst se nadovezuje na aktuelni spor o precenjenosti dinara i slici ekonomske stabilnosti koju takav kurs proizvodi. Stabilan dinar u ovom slučaju možda nije bio jedini ili čak glavni instrument intervencije – tu su i akcize, kontrola cena i državne rezerve – ali upravo takve situacije pokazuju njegovu sveprisutnost. Čak i kada nije u prvom planu, kurs deluje u pozadini gotovo svake odluke, kao tihi mehanizam koji određuje koliki deo spoljnog šoka će se preliti na domaće cene, a koliki će biti prebačen drugde. U ranijim analizama već sam ukazao da stabilan kurs ima i širu funkciju: on je implicitni preduslov za ostvarenje ciljeva iz strategije „Srbija 2030“, uključujući projekcije rasta plata i penzija izraženih u evrima.

Evo šta to znači u praksi. Nominalni kurs dinara prema evru u poslednjoj deceniji gotovo da se nije menjao. Međutim, to ne znači da se vrednost dinara nije menjala. Da bi se to videlo, koristi se realni efektivni kurs (REER), koji pored nominalnog kursa uzima u obzir i razliku u inflaciji između Srbije i njenih trgovinskih partnera (grafikon 1). Pojednostavljeno, ako su cene u Srbiji rasle brže nego u evrozoni, a kurs ostao stabilan, dinar je realno jačao – čak i kada se to ne vidi na nominalnom kursu.

Dok nominalni kurs stagnira više od decenije, realni efektivni kurs beleži snažan rast, što ukazuje na kontinuiranu realnu aprecijaciju dinara. Stabilnost kursa, dakle, ne znači odsustvo promene, već izbor načina na koji se promena odvija. Njena cena ne vidi se odmah u menjačnici, već kasnije – u konkurentnosti, izvozu i razvojnim mogućnostima privrede.

Stabilnost kursa nije rezultat pasivnog tržišta, već aktivne politike Narodne banke Srbije. Kako i sama guvernerka Tabaković naglašava u svojoj knjizi „Načela i dela“, stabilan dinar predstavlja jedno od ključnih dostignuća monetarne politike. NBS pritom interveniše u oba smera: ne samo da spreči slabljenje, već i da ublaži preterano jačanje dinara. Tako je, na primer, tokom 2024. godine NBS neto kupila oko 2,7 milijardi evra usled snažnog priliva deviza, pre svega po osnovu stranih direktnih investicija i doznaka, čime je ublažen pritisak na jačanje dinara. Nasuprot tome, tokom 2025. godine beleži se i neto prodaja deviza, što ukazuje na promenu tržišnih pritisaka i potrebu da se spreči njegovo slabljenje. Drugim rečima, kurs nije spontana tržišna ravnoteža, već rezultat kontinuiranog upravljanja.........

© Peščanik