Kaže Vučić, još razmišljam da li da pomilujem Justina. Ne, nije tako bilo. Rekao je, voleo bih da pomilujem Justina, ali čovek još nije ni za šta osuđen a pitanje je i da li će biti. Sve drugo su crkvene stvari, a srpska crkva je – čuje se grohotan smeh – nezavisna od vlasti. Dobro, nije ni tako bilo. Rekao je da bi pomilovao Justina, ali nema nadležnost nad crkvom, ona svojima sudi i kažnjava ih mimo svakog zakona, i država, to jest ja, ništa tu ne može, to jest ne mogu.

Dobro, dobro, nije ni tako bilo. Ovako je bilo: batinaši sa stepenica Srpskog narodnog pozorišta – mada ono više nije ni srpsko ni narodno, nego je Porfirijevo, Vučevićevo… – bili su sigurni da će ih Vučić pomilovati kao što je pomilovao i one druge batinaše, pa su tukli ljude nemilice, istina ne palicama nego šakama, takoreći mazili ih šamarima. Samo što od te ljubavi pucaju kosti i mrve se zubi. Pomilovanja nema, a optužnice su stigle, i sad oni pitaju Vučića šta čeka.

Kažu, što smo mi gori od drugih, oni su tukli palicama, gazili kolima, a mi smo sve, u znoju lica svog, golim rukama i cokulama, i sad oni bolji od nas, dobili pomilovanje a za nas ništa. Tako su pisali Vučiću. On im odgovorio da još razmišlja. Zašto, pobogu (nije to ovaj zvanični Bog, to je tamo neki bog), razmišljaš šta čekaš, evo stižu optužnice,........

© Peščanik