Prateći suđenje Nikoli Selakoviću ovih dana, koje bi moralo da bude samo jedno od mnogih suđenja za koruptivno divljanje nad kulturnim dobrima ovog grada i države, nameće se kao neophodno postavljanje jednog važnog pitanja – kojeg je, verujem, svestan svako ko u ovom društvu kritički razmišlja i ko je iole upućen u procedure koje su dovele do toga da režimska korupcija i režimsko nasilje postanu normalizovani, ozakonjeni i bez prepreka sprovođeni u delo – a to je pitanje kolaboracije.

Sem oružane sile, kolaboracija je jedan od osnovnih resursa naprednjačkog režima. Otimanje i rasprodaja javne imovine, rušenja, organizovana pljačka, obesmišljavanje institucija teško da bi imali mogućnost da budu realizovani u meri u kojoj jesu da režim uz sebe svih ovih godina nije imao stručne pojedince, ljude sa imenom i prezimenom, koji su režimskom nasilju i bezakonju davali profesionalnu podršku i svoju stručnost podređivali političkom (i kriminalnom) zahtevu.

Jer kao što je bilo i očekivano – a toga se ovo društvo koje želi (ako zaista želi) da se menja mora čuvati i naći način da sa time izađe na kraj – uveliko smo, i iznova, ukoračili u blatnjavi paradoks selektivnog zaborava, s kojim već imamo mnogo gorkih iskustava na koja se, nažalost, uvek pozivamo s vidnim zakašnjenjem i ponavljajući istovetne mučne greške za njih krivimo neke prethodne ljude i godine.

Selektivni zaborav, naime, neretko se primenjuje na one situacije i pojedince koji u oportunom trenutku odlučuju da „promene stranu“, da izađu iz nekakvog oblika „primoranosti“ i najednom, jer i to je jedna od osobina ovog društva, budu proglašeni za istaknute heroje u borbi za istinu i pravdu.

Srbija je skup malih sredina. S jedne strane, ta je činjenica zgodna za ogoljavanje svačije biografije i na neki način garancija da se niko ne može sakriti iza svojih političkih transformacija. Ali upravo tu nastupa paradoks jer se, istovremeno, unutar samih profesionalnih, esnafskih, interesnih grupa, unutar svojevrsnog konsenzusa o ćutanju – za koji verovatno postoji mnogo veći interes nego što bi se dalo očekivati – može sakriti mnogo toga. Uporedo s tim stoji i činjenica da Srbija živi u jednom vremenu i stanju permanentnog očajanja, koje traje uporedo sa propagiranim entuzijazmom s kojim se najavljuje kraj režima, i u tom stanju očaja dobro dođe kada se u javnosti istakne svaka, makar i oportunistička predstava sukoba nekog pojedinca i vlasti.

Problem je, naravno, u tome što mnoge osobe koje su danas na meti režima i režimskih tabloida i same nose veliki teret nezakonitih, neprofesionalnih, nemoralnih radnji, pa i teret dugogodišnje saradnje sa režimom, saradnje čijih smo ogromnih pogubnih posledica bili svedoci, a kojom je naneta šteta gradovima, životnoj sredini, nasleđu, institucijama. I to što su oni danas, naizgled, „na pravoj strani“, to što se sada nalaze na strani koju režim, po sopstvenim kriminalnim aršinima i potrebama, progoni, demonizuje i optužuje, nimalo ne umanjuje i nikada ne bi smelo da umanji konkretne posledice njihovog prethodnog delovanja.

Za pohvalu je svaki vid suprotstavljanja režimu, pa tako i bivše direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, koja je ovih dana meta tabloida i optužbi jednog korumpiranog ministra. Za osudu je, a iznad svega za neprepuštanje zaboravu, svaka prethodna pasivna i aktivna kolaboracija institucije na čijem je čelu bila, institucije koja je, suprotno svojoj svrsi, spomeničkom nasleđu i kulturi sećanja nanela očiglednu, ogromnu, merljivu (a katkad i nemerljivu) štetu. Javnost je o tome, sem što je svojim očima sagledavala posledice te bizarne institucionalne izopačenosti, godinama sticala saznanja putem mnogih medija, Peščanika, NIN-a, Vremena, Danasa, kroz tekstove odgovornih stručnjaka i novinara: o davanju saglasnosti za gradnju K-distrikta u podnožju Beogradske tvrđave, o podršci divljoj gradnji na području arheološkog nalazišta Vinča, o teškom ugrožavanju Petrove crkve kod Novog Pazara, o devastiranju Starog sajmišta i spomen parka, o desetinama srušenih beogradskih zdanja s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, o učešću u stvaranju „pravnih vakuuma“ i prepuštanju mnogih odluka o neobnavljanju zaštite Gradskom zavodu kojem je Republički nadređen (kao što je nadređen i ostalim zavodima Republike Srbije nižeg reda), o nepotizmu, o smenama neposlušnih ili njihovom isključivanju iz procesa odlučivanja itd.

I mada spomenuta bivša direktorka, inače kadar Maje Gojković, na direktorsko mesto dolazi u trenutku kada je Zavod već uveliko instrument sprovođenja investitorskog divljanja, javnost je imala jasan uvid u direktan kontinuitet i nesmetano trajanje takve funkcije Zavoda za vreme njenog upravljanja tom institucijom.

Sve je uvek podložno pitanju pogodnog trenutka. Sve se uvek može postaviti tako da se vaganjem koristi od nekog čina nešto sasvim neprihvatljivo učini trenutno poželjnim. Ali predstoji nam, ako ikad do njega dođe, vreme suočavanja sa posledicama velikih i raznovrsnih posrnuća, koja se zbirno pridodaju mnogim pređašnjim nesvarenim posrnućima, a društvo koje želi da se menja mora da bude u stanju da, pre i iznad svega, ustanovi precizne standarde moralne, pravne, profesionalne, ljudske odgovornosti.

Imaćemo pred sobom mnoga ogledala. Imaćemo pred sobom mnoge osobe, možda i nama bliske, koje su godinama „samo radile svoj posao“, pa ponekad taj „svoj posao“ radile i sa posebnom predanošću: pripadnici režimske vojske godinama opremljeni pogodnim mimetičkim uniformama koji, najednom promenjeni, okvire svoje nevidljivosti nastavljaju da traže i nalaze u raznim konsenzusima o tišini.

Samo društvo u kojem će poštovanje zakona i profesionalna odgovornost biti neprikosnoveni može da bude društvo drugačije od ovog u kojem sada živimo, baš kao što bi istina morala da bude neprikosnovena, i kao što će morati da budu neprikosnovena dokumentovana svedočenja i dokazi o postupanjima mnogih koji bi danas želeli da se štošta iz njihovih biografija izbriše i zanemari.

Ukratko, možda je u ovoj fazi borbe za bolje društvo poneki kompromis neophodan, ali zaborav je nedopustiv.

Za nas koji smo, braneći Stari savski most, gledali kako čitav jedan fakultet staje u odbranu zaobiđenih procedura čime je omogućeno divljačko rušenje jednog beogradskog mosta, koji smo gledali kako se zid koruptivnog ćutanja neskriveno diže pred nama predstavljajući se kao legitimni deo akademske zajednice, pa i pobunjene akademske zajednice, za nas koji, naravno, pamtimo i odbijanje Gradskog i ćutanje Republičkog zavoda za zaštitu spomenika da se Starom savskom mostu uprkos zahtevu 120 hiljada Beograđana omogući status zaštićenog kulturnog dobra, što su sve postupci zasnovani isključivo na prećutnoj podršci pojedinaca kriminalnom širenju Beograda na vodi – tema odgovornosti za kolaboraciju sa naprednjačkim režimom svakako u sebi nosi poseban značaj koji je, rekao bih, nepotrebno isticati.

Autor je likovni umetnik, pisac i univerzitetski profesor.

Peščanik.net, 22.04.2026.

Latest posts by Dejan Atanacković (see all)

O kompromisu, selektivnom zaboravu i konsenzusima o tišini - 22/04/2026

Herman, Ervin i tragovi svega pređašnjeg - 28/03/2026

Kosovski imaginarijum ili treniranje zapanjenosti i ogorčenja - 18/03/2026

© Peščanik