Razgovor sa autorkom vodio Adam Biles, za seriju intervjua sa piscima pariske knjižare „Shakespeare and Company“.

Knjiga „Javlja mi se majka Marija“ je vaša prva memoarska proza, a dolazi posle dva romana i mnogo političkih tekstova. U jednom trenutku preporučujete čitaocu da ovu knjigu čita kao roman. Da li ste je pisali kao roman?

U tehničkom smislu – kako pristupiti građi, kako je strukturisati – mislila sam o njoj kao o memoarima romanopisca. Za pisca romana imaginacija može biti stvarnost; njegovi likovi često su mu stvarniji od stvarnih ljudi. Na neki način, sve što pišem je jedna velika knjiga. Ponekad se savetujem s nekim od svojih likova o tome šta treba ili ne treba da uradim ili kako treba ili ne treba da razmišljam. Spoj imaginacije i stvarnosti u memoarskoj prozi isti je kao i u romanu. Naravno, postoji izvesna disciplina kad pišete, recimo, o svojoj majci ili svom bratu; neću izmišljati ništa o njima. Ali grozničava imaginacija je deo stvarnog života kad živite s likom kao što je gospođa Roj.

Kad pišu o svojim roditeljima, ljudi često pokušavaju da precizno proniknu u njihovu psihologiju, da zaista razumeju i objasne zašto su oni bili osobe koje su bili i zašto su radili ono što su radili. Vi to ne radite u ovoj knjizi. Je li vam bilo teško da se tome oduprete?

Da sam pokušala to da uradim, mislim da ne bih uspela. Alergična sam na terapijski govor u kom je svako definisan i stavljen u fioku, a svi su nahuškani jedni na druge. (Nameravala sam da kažem da time ne mislim ništa pogrdno, ali to bi bila laž. Mislim pogrdno.) Verujem da je jedna od najvažnijih stvari koje su se dogodile između mene i moje majke to što sam vrlo davno prestala da budem njena ćerka i što je ona prestala da bude moja majka.

Odrasla sam i upoznala je kao odrasla osoba. Pre sam ja mogla da budem njena majka. Shvatila sam da žena koja ima decu nije samo majka, da pored toga ima drugi život. Za moju majku taj život je bio važniji od materinstva. Na meni je bilo da ne dozvolim da postanem žrtva takvog odnosa, već da imam sopstveni život i da poštujem bitku koju je ona vodila i divne stvari koje je uradila. Da sam nastavila da živim s uverenjem da mi roditelji nešto duguju, bila bih vrlo zakržljala, gorka osoba. Ali ništa nisam od njih očekivala. Davno sam se pisanjem izvukla iz toga.

Dok si dete, od tebe se ne očekuje da razumeš zašto se nešto događa – zašto je neko nasilan, zašto te udara iako ništa nisi zgrešila. Ali ja sam to razumela od malih nogu. Sve mi je bilo jasno: društvo u kom je moja majka živela, osude i ponižavanje kojim su je ljudi zatrpavali i koje se onda na neki način prenosilo na nas. Bilo mi je jasno kao da sam u laboratoriji. Tako sam na neki način vrlo rano postala pisac. Ne u smislu da sam pisala o svemu tome, već je jedan deo mene dobijao udarce, a drugi je pravio beleške.

Pominjete društvo u kom je Meri Roj živela i radila. Bila je to Indija od druge polovine šezdesetih godina 20. veka nadalje, a tu je i kontekst mikrodruštva u Kerali, gde se ona preselila s vama i vašim bratom. U knjizi to na jednom mestu opisujete kao „konstelaciju izvanrednih, ekscentričnih kosmopolita koje je porazio život“.

Oni su bili fascinantni čak i za Indijce zato što sirijska hrišćanska zajednica kojoj je pripadala moja majka postoji samo u Kerali. To je mala, prilično elitistička zajednica; na njihovoj zemlji se gaje biber, začini, čaj i kafa. Ali moja majka se udala za čoveka koji nije pripadao toj zajednici. (Udala se, kao što je uvek govorila, za prvog koji ju je zaprosio.) Moj otac je bio iz Zapadnog Bengala, radio je na plantažama u Asamu i bio je zavisan od alkohola. Kad su mi bile tri godine, a mom bratu četiri, moja majka ga je napustila i vratila se u selo koje je bilo vrlo konzervativno i opterećeno kastom. Moja porodica je bila čudna.

Moja baba je bila udata za Imperijalnog entomologa koji je vrlo ozbiljno shvatao pridev „imperijalni“. Bio je veoma, veoma surov čoveka. Baba je bila violinistkinja i kad su joj rekli da poseduje koncertne kvalitete, on je smrskao njenu violinu. Njen stariji brat bio je jedan od prvih Roudzovih stipendista. Odrekao se univerzitetske karijere da bi se vratio u Keralu. Bio je marksista; pokrenuo je fabriku turšije sa svojom majkom i uspeo da je upropasti.

Ti ljudi nisu imali novca, ali su imali privilegiju, obrazovanje. U tom malom selu, brata i mene, kao decu razvedenih roditelja, neprestano su podsećali da nam nije garantovano ono što imaju drugi u zajednici. Bili smo autsajderi, ali i insajderi kakvi oni koji ne pripadaju........

© Peščanik