Planetu je zahvatio veliki talas želje za samostalnošću. Donald Tramp je proglasio „ekonomsku nezavisnost“ i sad pokušava da izdvoji Sjedinjene Države iz globalnog trgovinskog sistema koji je njegova zemlja mukotrpno gradila od Drugog svetskog rata – sistema koji je doneo značajne ekonomske dobrobiti nacijama širom planete.

Američki predsednik nije usamljen u želji da svoju naciju okrene ka samoj sebi i da se manje oslanja na uvoz robe i sirovina iz drugih zemalja. Kineski predsednik Si Đinping zalagao se, pre mnogo godina, da njegova zemlja prihvati zili gengsheng, u prevodu „oslanjanje na sopstvene snage“. Da bi to ostvario, Peking je obeshrabrivao uvoz i pokušao da poveća domaću proizvodnju svega, od hrane do kompjuterskih čipova.

I drugi su išli tim putem. „Rusija je samodovoljna zemlja u svakom smislu reči“, hvalio se Vladimir Putin prošle godine poričući uticaj zapadnih ekonomskih sankcija koje od 2022. pretvaraju Rusiju u ekonomskog pariju. Indijski premijer Narendra Modi usvojio je slogano atmanirbhar bharat, to jest o „samodovoljnoj Indiji“, u zemlji koja je sada najmnogoljudnija na svetu. Čak i Evropska unija, tradicionalno okrenuta prema spolja, pokušava da postigne veću ekonomsku autonomiju u raznim oblastima, od ekonomije do odbrane.

Oduševljenje samodovoljnošću i nipodaštavanje vrednosti ekonomskih veza znači duboki raskid s doktrinom globalizacije: idejom da će veća ekonomska povezanost među nacijama učvrstiti bezbednost i prosperitet svih. Zagledanost nacija u sopstveni pupak i želja za oslobađanjem od stega uzajamnosti i zavisnosti može izgledati veoma moderno, ali je zapravo drevni poriv ljudskih zajednica.

Tokom mnogih vekova, taj poriv je bio jednako dubok na individualnom nivou kao i na nivou zajednice. Razumevanje kako ta dva nivoa sadejstvuju i uzajamno se pojačavaju možda je ključno za objašnjenje istrajne privlačnosti tog načina mišljenja i za sticanje predstave o tome kuda nas on vodi, bilo kao pojedince, nacionalne države ili globalnu zajednicu.

***

Filozof Diogen iz četvrtog veka pre nove ere živeo je u buretu na jednom trgu u Korintu. Lajući na ljude kao pas, iskazivao je svoj prezir prema društvenim konvencijama. Kad je Aleksandra Veliki, osvajač svetova, posetio asketu u ritama, koji je u tom času dremao na suncu, upitao ga je šta želi, a podrazumevalo se da može da zatraži šta god hoće – imanje, novac, moć, status, seks. Priča kaže da mu je Diogen odgovorio: „Skloni mi se sa sunca.“

Sporno je da li se taj susret kralja i cinika (od grčkog kynikos – „podoban psu“) zaista dogodio. Ali nema nikakve sumnje u to da su priča i ideja koju ona sadrži moćne. Priča o Diogenovoj krajnjoj ravnodušnosti prema najmoćnijem vladaru starog sveta kruži bezmalo 2000 godina kao najupečatljiviji primer želje za samodovoljnošću. Samodovoljnost ili autarkija – od grčkog auto („sopstvo“) i arkeo („biti dovoljan“) – od početka je smatrana dokazom lične moralne vrline. Oslanjati se na druge značilo je kompromitovati sopstvenu sposobnost traganja za mudrošću. A ako je samodovoljnost značila život u buretu, lajanje na zvezde i mogućnost da se uvredi moćni kralj, utoliko bolje.

Ali već u tim najranijim danima zapadne civilizacije, moralna vrlina autarkije nije bila samo cilj pojedinca već i težnja kolektiva. Prema Diogenovom savremeniku Aristotelu, idealni polis (grad-država) u starom svetu takođe je bio samodovoljan i njegovi stanovnici imali su sve što je potrebno za vođenje dobrog filozofskog života – za razliku od ostalih izvan njegovih zidina.

Kao što kaže Aristotel: „Reč samodovoljan ne odnosi se na pojedinca koji živi u izolaciji, već i na nečije roditelje, decu i ženu, kao i prijatelje i sugrađane uopšte, jer je čovek po prirodi politička životinja“. Aristotelova veza između pojedinačne i kolektivne samodovoljnosti – lične i političke – opstala je do hrišćanske ere.

Toma Akvinski, teolog snažne telesne građe, rođen u Kraljevini Siciliji 1225. godine, nije ostavio naročit utisak na svoje drugove na Pariskom univerzitetu, pa su ga prozvali „tupi vo“. Ali tupi vo je možda uradio više nego iko drugi na postavljanju filozofskih temelja katoličke vere.

Oslanjajući se na Aristotela, govorio je o „samodovoljnosti“ Boga u kontekstu argumentacije da je svaka egzistencija proistekla iz tvorca i da se samo božanstvo ne oslanja ni na šta izvan sebe. To je bio osnovni „sholastički“ argument u srednjeg veku, koji je za sobom povlačio stanovište da biti samodovoljan znači biti bliže Bogu.

Treba napomenuti da se Akvinski zalagao i za ekonomsku, a ne samo duhovnu autarkiju. On je smatrao da postoje dva načina da se grad hrani: proizvodnja hrane na obližnjoj zemlji ili trgovina. „Jasno je da je prvi način bolji“, zaključuje on u svojoj knjizi o položaju kralja De Regno (1265). „Što je nešto dostojanstvenije, to je samodovoljnije jer onaj kome je potrebna tuđa pomoć pokazuje time da mu nešto nedostaje“. Akvinski je ponudio moralni argument u prilog autarkiji i kad je primetio da se „pohlepa budi u srcima građana kad se bave trgovinom“.

U srednjovekovnom hrišćanskom svetu težnja za autarkijom – i na nivou pojedinca i na nivou zajednice – jasno se ispoljavala i u privlačnosti života u manastirima, tim uglavnom samodovoljnim zajednicama, nezavisnim od spoljašnjeg autoriteta, osim crkve i Boga, koje su proizvodile sopstvenu hranu, vino i odeću.

***

Dok su u Evropi argumenti za autarkiju najpre proizlazili iz poziva na jačanje ličnog morala i karaktera i funkcionisali ne samo kao politički već i kao duhovni i psihološki koncepti, veza između autarkije i nacije jasnije je razvijena na drugim mestima.

Politiku sokoku, ili „zatvorene zemlje“, nametnuo je ostrvima Japana u 17. veku šogunat Tokugava kao oblik feudalne vojne diktature. Zapadnim hrišćanskim misionarima bio je zabranjen pristup Japanu, a oni koji su već bili u zemlji su bivali proganjani. Emigracija je takođe bila zabranjena, a trgovina sa svetom bezmalo ukinuta. „Hrišćani su došli u Japan… da šire zlu veru u podrivaju istinito učenje“, kaže se u ediktu šogunata iz 1614.

Autarkija je smatrana nužnim sredstvom za očuvanje tradicionalne religije i morala u Japanu, ali ekonomski izolacionizam je bio povezan i sa otporom prema upadima stranih carstava i bio je praktično sredstvo obezbeđivanja suvereniteta i kontrole, a ne samo apstraktni........

© Peščanik