Sada traje kampanja laži o tome kako je zastava Kraljevine Crne Gore navodno imala drugačiju nijansu plave boje, piše profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Čedomir Antić za "Kompas".

U Crnoj Gori traje politička kampanja čiji je cilj zatiranje srpskog imena i asimilacija tamošnjih Srba. Decenijama je režim Mila Đukanovića nastojao da srpsko pitanje svede na navodnu borbu protiv terorizma. Đukanović nije spominjao nezavisnost pre 2001. godine, u strahu od Slobodana Miloševića, ali i zato što su SAD i u četvrt veka dugoj kampanji protiv srpskog naroda na Balkanu imali strog raspored i jasnu satnicu, navodi profesor Antić.

I Đukanović je tako prvo hteo demokratsku 'Jugoslaviju', pa nesrpsku zajednicu Srbije i Crne Gore, posle se borio za nezavisnost, a kada ju je dobio počeo je da kao državni cilj vidi anihilaciju Srba.

Ranije 'meko' rasrbljavanje sa vremenom je od zastave, pisma i grba polako prelazilo na ukidanje zakonskih prava samo srpskog naroda u Crnoj Gori, progon građana Crne Gore sa srpskim državljanstvom, nacionalizaciju srpske crkve...

Srbiji i Srpstvu trebalo je međutim mnogo vremena da napuste zamisao o dvojnom identitetu. I danas među srpskim nacionalistima dominira mit o 'nesreći raspada dvojne konfederacije' i nestanku Srbijinog 'izlaska na otvoreno more'. Pre svega, Srbija i Crna Gora kao državna zajednica i savezna država nisu bili srpska država. Naprotiv, 'kolegijalnost', nametana zbog nejednakosti stanovništva, teritorije i resursa, vodila je ka tome da Srbija nema nikakav uticaj na srpski narod u Crnoj Gori. Crna Gora je, sa druge strane, zadržala nekoliko upliva u politiku same Srbije.

Danas među srpskim nacionalistima dominira mit o 'nesreći raspada dvojne konfederacije' i nestanku Srbijinog 'izlaska na otvoreno more'.

Uverenje ljudi kakav je bio Milošević (čiji je brat bio nacionalni Crnogorac), da je to svejedno, učinilo je da o trošku Srbije u Crnoj Gori bude građena nova Hrvatska, a da 'srpski' tačnije 'jugoslovenski' kadrovi iz Crne Gore sede u sve nemoćnijim zajedničkim ustanovama u Beogradu. Takvi su  nam i stvorili ovu nesreću. Za ono što imamo u Crnoj Gori – tih 62% pripadnika SPC, oko 50% govornika srpskog jezika, 34% izjašnjenih Srba i oko 25% onih koji glasaju za srpske stranke – najzaslužniji su i danas Sv. Sava i knez Lazar. Sve ostalo je, do 2019. godine i promene politike Srbije, bilo ili premalo ili u pogrešnom pravcu. Pritom, Srbija i Crna Gora su Ustavom iz 1992. bili manje jedna država nego što su danas jedna država Protugal i Estonija. Početkom dvehiljaditih dve strane su prihvatile i odvojeno ekonomsko uključivanje u EU. Vojska je bila faktički podeljena još od sredine devedesetih.  

Promene u Crnoj Gori bile su nemoguće a da glavnina građana koji su za promene ne budu Srbi, kao i da iza svega ne stane najpopularnija ustanova u Crnoj Gori – Srpska pravosavna crkva. Do promena ne bi došlo da u to vreme na čelu SAD nije bila Trampova administracija. Čak je i pandemija bila na korist demokratije, pošto je sprečena zloupotreba emigracije, kojoj je za razliku od zagraničnih Srba bio dozvoljeno da glasa na crnogorskim izborima.

Mnogi su u oduševljenju tih časova verovali da je sve rešeno. Zanemarili su činjenicu da je pobeda ostvarena u koaliciji, a da je za savez srpskih stranaka jedva glasalo malo više nego što se na popisu opredelio za srpski identitet. Pored toga što je tesnu većinu promenama donela građanska partija koju vodi Albanac,  pokazalo se........

© Informer