Zgrada fakulteta je proglašena imobilijom u centru grada, koja je po stečenom pravu dobila novog vlasnika – studente koji tu žive, a ne studiraju. Takvu aproprijaciju Beograd nije video od ulaska partizana u grad oktobra 1944.

Ono što direktnim nosiocima studentske revolucije fali, jeste paralelno znanje o tome šta njihove kolege u drugim evropskim zemljama mogu ili ne mogu. Smeju i ne smeju.

Recimo Univerzitet u Beču. On ima jako fine ormariće za spremanje knjiga, skripti, kaputa, jakni, ručka, flaša za vodu i sličnog. Svaki fakultet ima prostorno označene i izdvojene nizove takvih metalnih ormarića, špindova, lockera, kaslića, kako vam drago. Sve je to na raspolaganju studentima. Sa potrepštinama koje staju u ormarić može da se živi po fakultetu najmanje jednu sedmicu. Skromniji i duže.

Ima jedna falinka. "Špindovi“ moraju da se isprazne do zalaska sunca. Kad pada noć, kupi stvari i idi pravoj kući. Ako nemaš kuću, idi kod prijatelja, traži stipendiju za studentski dom, pitaj crkvu, nađi posao. Svijaj dom gde ti je volja, ali fakultet nije tvoj dom. Kolege nisu tvoja porodica s kojom spavaš, jedeš i družiš se u toj kući koja ti služi, ali nije tvoja imovina. Danju se može steći drugačiji utisak, ali noću nema sumnje da fakultetske zgrade misle nadgeneracijski.

Tako glasi interni zakon na Bečkom univerzitetu. A kako ta institucija uživa autonomiju, ima i pravo da na svojoj teritoriji proglašava norme sa zakonskom snagom. Što se tiče sankcionisanja, ono se sprovodi relativno lako. Ključevi za ormariće se izdaju na portirnici svakog fakulteta i vraćaju na kraju radnog vremena. Obično jednoj starijoj, tu zaposlenoj osobi, ili nekom od studenata koji se rotiraju za male naknade. Kad se pred kraj radnog dana shvati da neki ključ fali, čuvari ključeva kreću u akciju.

Poruka je – squatters, go home! Studenti mogu da protestuju na fakultetu, biva to i ovde, ali ne mogu da se usele na fakultet sa četkicom za zube, vrećom za spavanje, gitarom i pso

Plodovi revolucije: Ovo je sada naše

Da sumiramo situaciju za koju neki predstavnici briselskih institucija, Marta Kos na primer, kažu da se podudara sa vrednostima EU. 1) Deo srpskih studenata se uselio na fakultete kao u kuću. 2) Razvlašćena država bi samoproglašenim vlasnicima trebalo da plaća vodu, struju i bezbedno stanovanje. 3) Svaki pokušaj države da zgrade fakulteta vrati izvornoj funkciji, studiranju, ustvari je deložacija stanara, koji, kao i svi ljudi koje se u hladnom kapitalizmu izbacuje na ulicu, imaju pravo na samoodbranu.

Moja prezimenjakinja koja guta suze u strahu da će do zalaska sunca morati da pokupi stvari iz ormarića, podseća na čuvenu scenu iz Zafranovićeve "Okupacije u 26 slika“. Ne onu na koju svi pomisle, daleko bilo, već jednu mnogo suptilniju, večnu, praktično himnu smene elita kroz istoriju. Posle Musolinijevog preuzimanja Dubrovnika, siromašni lokalni Italijan Toni, igra ga Milan Štrljić, preuzima vilu odbeglog Hrvata. Dok ulazi u đardino oko velelepnog zdanja, Toni svečano izgovara "Questo e mio, adesso!“.

Upravo to kaže i studentkinja Tijana Knežević, dok se boji da će je deložirati iz kuće. To je sada njeno. Ili, u ime kolega s kojima je zauzela zgradu fakulteta, "To je sada naše!“.

Blokadna civilizacija u dolasku je puna takvih primera, gde se ilegalna i ilegitimna promena proglašava za stečeno pravo. Kod štrajka advokatskih organizacija i najavljene reakcije države, blokadni mediji su ostali u čudu. Zašto odjednom takva strogost "kad je država do sada gledala na obustave rada advokata bez reakcije?“. Već mesecima advokati rade i ne rade i nikom ništa. Šta je sada drugačije? Zašto to državi odjednom smeta? Zašto se uskraćuje profit stečenih prava?

Ručak i ideologija s dnevnog menija

Blokadni pokret se strahovito brzo transformiše, ne samo kroz instituciju stečenih prava. Sve više upada u oči........

© Informer