Kolumna Dragutina Matanovića o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Put kojim Aleksandar Vučić već duže od decenije vodi Srbiju je najteži. To je put kojim niko pre njega nije hteo ni smeo da krene. Zato nam je Srbija propadala. Zato su zatvarane fabrike, izgubljene stotine hiljada radnih mesta, a narod se raseljavao. Dosovski politički moćnici ispunjavali su bespogovorno uputstva koja su dobijali od zapadnih ambasada.

Danas, zaslugom Aleksandra Vučića, bolji život dolazi u Srbiju. Srbija nikada u periodu od deset godina nije izgradila toliko zdravstvenih objekata, auto-puteva i lokalnih puteva, železničkih pruga, škola, obnovila toliko crkava, značajno podigla plate i penzije. Nikada Vojska Srbije nije bila tako opremljena najsavremenijim sredstvima naoružanja. I sve to pri stabilnom kursu dinara.

To niko ne može da demantuje. Čak ni briselsko-slovenačka komesarka Marta Kos, koja je nedavno izjavila da „EU ne trebaju trojanski konji“. Time je htela da kaže da za Srbiju u EU neće biti mesta sve dok ne prizna nezavisno Kosovo i ne uvede sankcije Rusiji!

To je samo mali primer kako se na Srbiju i predsednika Vučića vrše svakodnevni, nezamislivi pritisci. Kako je razapet između Scile i Haribde. U najtežoj i najsloženijoj geopolitičkoj situaciji kakva je danas u svetu.

U pravu je predsednik kada kaže da bi „Marta Kos više volela da vidi neke ovce, a ne konje“. Svi oni žele poslušnike na vlasti, one koji sprovode naredbe Brisela. Takvi bi momentalno otvorili sve klastere.

Zato su strani centri moći uložili čak tri milijarde evra u........

© Informer