Belgija, prestonica EU i NATO pakta, ujedno je i centar „borbe“ za demokratiju i ljudska prava. Međutim, Brisel je poznat i po najmračnijim prizorima u Evropi. U tom „rajskom vrtu evropskih vrednosti“, kako ga je poetično opisao Žozef Borel, 1958. na svetskom sajmu kulture i tehnološkog napretka, mogli ste da posetite jedan drugi vrt, koji su nazivali „zoološkim ljudskim vrtom“. Umesto lavova i tigrova, puma i antilopa, građani Evrope odlazili su da gledaju zatočenu jednu „egzotičniju“ vrstu – ljude! Crne muškarce, žene i decu iz „divljačkog Konga“, sprovedene silom u Belgiju i izložene u „prirodnom okruženju“ za zabavu belih Evropljana.

Hiljade posetilica buljilo je u polugole crne ljude koji su, u bambusom ograđenim prostorima na tri hektara tropske bašte, terani da glođu kosti, kako bi bili uverljivi ljudožderi. Brisel nije bio jedini grad sa ovakvom „atrakcijom“. Tokom 19. i 20. veka to je bila svakodnevica u razvijenim zemljama Evrope.

Skoro u isto to vreme – 1961, Srbi, koje oni danas proglašavaju za genocidne, dočekivali su afričke narode u Beogradu sa najvišim počastima, organizujući Samit nesvrstanih – posvećen borbi protiv zapadnih kolonizatora.

Sramni „zoološki vrtovi“ za „necivilizovane“ ljude nisu najgore što su „civilizovani“ belgijski neljudi učinili narodu Konga. Iako nije imala brojne kolonije, kao Velika Britanija i Francuska, Belgija se trudila da ne zaostaje bar kada je genocid u pitanju. Što, ipak, nije bilo lako u tako jakoj konkurenciji.

Krajem 19. veka Kongo je postao privatni posed belgijskog kralja Leopolda II, koji je ovu teritoriju, krajnje cinično, nazvao „Slobodna država Kongo“. Dodelio je „svom“ Kongu i zastavu – istu kakvu ima današnja EU, s tim što je ova imala samo jednu zvezdu na plavoj pozadini. Kongo je pod njegovom vladavinom postao pakao na zemlji.

Leopold II je osnovao privatnu kompaniju „Internacionalno udruženje za istraživanje i civilizovanje Konga“ i zatim poslao privatnu armiju da pokori goloruko stanovništvo Konga. A onda ih je naterao da besplatno i bez ikakvih prava rade na prikupljanju slonovače i lateksa od kojeg se pravila guma. Svaki podanik njegovog zločinačkog veličanstva imao je nerealno visoku radnu normu, a kazna za neučinjeno je bila – smrt!

Smatrajući da na „divljake“ ne vredi trošiti metak, Leopoldovi dželati su smislili „ekonomičnije“ načine. „Neradnička sela“ su kažnjavana tako što su pojedincima sečene šake, bez obzira na pol i uzrast. Žrtve, uključujući i žene i decu, ostavili bi........

© Informer