Sve četiri, kada ih skinemo sa zidova i vratimo u stvarnost, traže isto: rizik. Prijateljstvo bez rizika je protokol. Poverenje bez rizika je račun bez pokrića. Odanost bez rizika je poslušnost. Poštenje bez rizika je retorička vežba. Ko ne razume taj zajednički imenitelj, taj će lako pobrkati prijatelje sa dvorjanima, savet sa aplauzom, istinu sa viralnom verzijom istine. Kolumne

Kolumna Ištvana Kaića: Zašto je liberalna javnost protiv uklanjanja ruševine Generalštaba?

Zahvalan sam Milenku Jovanovu, šefu poslaničke grupe Srpske napredne stranke i mom prijatelju, što je u Narodnoj skupštini široj javnosti po prvi put objasnio da zgrada Generalštaba kao takva nikada, pa ni odlukom Vlade Srbije 2005. godine, kako se o tome pogrešno govori na mnogim medijima, nije dobila nikakav status spomenika kulture.

19.11.2025

12:15

Kolumna Ivana Radovanovića: Smrt gospodina Goluže

"I neka oni što igraju vaše budale, ne govore više nego što je za njih napisano".

10.11.2025

17:04

Zahvalan sam Milenku Jovanovu, šefu poslaničke grupe Srpske napredne stranke i mom prijatelju, što je u Narodnoj skupštini široj javnosti po prvi put objasnio da zgrada Generalštaba kao takva nikada, pa ni odlukom Vlade Srbije 2005. godine, kako se o tome pogrešno govori na mnogim medijima, nije dobila nikakav status spomenika kulture.

19.11.2025

12:15

"I neka oni što igraju vaše budale, ne govore više nego što je za njih napisano".

10.11.2025

17:04

Moć, po pravilu, ne propada zbog spoljnog neprijatelja, već zbog zastoja u sopstvenom krvotoku informacija. Dovoljno je da se između odluke i činjenice ugnezdi mali sloj šećerne pene, sitne "dobronamerne" korekcije, prigodne interpretacije, dnevne doze hvalospeva i stvarnost postaje mekana, savitljiva, pogodna da potvrdi ono što smo već odlučili da mislimo. U takvom ambijentu prijatelji postaju smetnja, jer prijatelj ne potvrđuje, prijatelj preseca. On ulazi bez najave, ne meri reči i ne meri posledice po svoj položaj. On meri posledice po državu.

U našim političkim krugovima često se zaboravlja jedna lekcija: odanost nije isto što i pristup. Odan sam ti ne znači i da sam pored tebe svaki dan. Često upravo suprotno. Kada u odaji moći poraste broj stolica, prvo nestaje prostor za stari sto, onaj za kojim su se donosile teške, nimalo dopadljive odluke. Dolaze oni koji znaju da peglaju ton, da štite od "negativne energije", da filtriraju "nepotrebne stresove". Na kraju, "štite" od svega što nije aplauz. To je trenutak kada moć počinje da se plaši sopstvenog ogledala.

Kako taj mehanizam radi na mikro-nivou? Jednostavno. Dovoljan je mali ubod svaki dan. Sitna sumnja podvedena pod brigu: "Ne bih da se mešam, ali.."; dobro tempirana glasina: "Naravno, samo proveravamo..."; proračunata opreznost: "Možda sada nije trenutak..." I kada se laž i preterivanje razotkriju, nešto od tog taloga ostaje. Zovimo to refleksom moći, onom memorijom u „malom mozgu” sistema, gde se talože pokreti o kojima se više i ne misli, nego se samo izvode. Jednom kad se tamo upiše "oprez prema ovome", istina dobijena naknadno retko ima snagu da potpuno izbriše trag. I zato dvorjani ne rade na velikim lažima, nego na malim navikama. Politika

Kolumna Novice Savića: Revolucija preko Tvitera i Tik-toka

Ima onaj vic kad su nekog........

© Informer