Putevi su nam se, druže moj, razišli, ti si se na neko vreme bio i odselio iz Beograda, ali ostali smo iskreni prijatelji. Bar sam ja tako mislio. I tako postupao. Kad god smo jedan drugom trebali, bili smo tu jedan za drugog. Sećam se, druže, kako si decembra 2019. potegao čak iz Nemačke samo da bi došao na sahranu moje majke Mileve, hvala ti što si se tada na Alugama onako isplakao sa mnom. Bio sam i ja, druže, uvek tu za tebe, zar ne? Šta god da je trebalo, kad god, uvek sam činio sve što sam mogao, ali o tome se ne priča, time se ne hvali, znaš ti sve, prijatelju moj…

A onda - druže, brate, prijatelju - onda sam, evo pre neki dan, doživeo i dočekao ono što nikada nisam mogao ni da zamislim da će se desiti. Ti, baš ti, javno pozivaš na linč mene, mojih kolega, moje porodice, moje dece, moga sina Vukašina, koga si ti početkom dvehiljaditih kao tek prohodalog dečaka sa svojim sinom vodao po igraonicama i poslastičarnicama!?! Govorili su mi ljudi, javljali još krajem prošle godine, ali nisam im verovao. Istina, bili su mi čudni tvoji šturi odgovori na božićne i vaskršnje Vajber čestitke, ali nisam posumnjao, zapravo nisam hteo da sumnjam. Slali su mi naši zajednički prijatelji neke snimke, slike, 'skrinšotove' sa društvenih mreža, dugo nisam hteo da bilo šta od toga pogledam, a sa jednim našim školskim drugom zamalo sam se početkom marta na rođendanu u Železniku potukao, nisam dao da te bilo ko, preda mnom, napada i vređa. Ubedio sam sebe da svi lažu, da ti nikada ništa loše o meni ne bi ni pomislio, a kamoli rekao, a kamoli objavio nekakve gadosti na Fejsbuku, Instagramu…

Ipak, na kraju, otvorio sam poruke, a bolje da nisam. Evo sad će sedam dana kako ne mogu da dođem sebi, ne razumem, majke mi, nikako ne mogu da razumem čime sam to zaslužio da ti meni lepiš one krvave šake, da širiš laži o mom 'tajkunskom bogatstvu i bahaćenju' (a dobro znaš da to nije tačno!), otkud to - druže, brate, prijatelju - da ti, baš ti od svih ludaka i čudaka na mrežama šeruješ i objavljuješ one grozne........

© Informer