„Umetnost je onaj deo nas koji ostavljamo drugima“. (Fredrik Bakman, Slika s morem)

U vremena ova preteška, surova, neizvesna,

U godinama moćničkog sramotnog beščašća, dubokog sunovrata, sve gušćeg mraka, naraslog taloga, kada je bestidno osramoćena istorija roda našega, Iznenada u vidokrugu mome pojavi se ona, Šatirane kose medeno smeđe, u tamno odevena, sva suptilno iznijansirana.(A bilo kakve veze sa strukom mojom nije imala!)

Pomalo plemićki bleda, kao iz senovite bajke izašla, bezmalo nestvarna, snena. Rekoh joj da mi je namah postala draga, Da je prelepa, neposredna, mila, tako očaravajuća sveža, svetlošću zračeća, Inteligentna, božanstveno radoznala.

„Da imam četrdeset godina manje, udvarao bih ti se“, izustih uzdrhtao i kao luk zategnut, napet.

A Ona, s mekim zlaćano sunčanim smeškom, odgovori brzo i smelo, očiju sjajnih, toplih: „Ne, nego trideset!“ I primetih da mi je, od kad pojavila se,........

© Danas