Protekle nedelje u Beogradu odigrao se prvi Triler fest, čiji je gost promoter bio norveški pisac Ju Nesbe, na kome je žanrovsku nagradu za najbolji regionalni kriminalistički roman dobila knjiga Ota Oltvanija „Polje meduza“. U istoj sedmici preminuo je Arsenije Jovanović verovatno jedan od najznačajnijih srpskih, istovremeno pozorišnih i televizijskih reditelja druge polovine 20. veka.

Poveznica tih naizgled nevezanih vesti je u činjenici da su nas neverovatno u samo mesec dana sem Arse, napustili Mirjana Miočinović i Filip David, svo troje najbliži prijatelji i životni saputnici Danila Kiša. Dalo bi se o tome napisati svojevrsna kako bi rekli Francuzi, policajska novela. Onakva kakva bi istražila, ko su bili ovi ljudi i dočarala jedno davno svršeno, prošlo vreme bivše države i bolje prošlosti čiji je kraj simbolički nagovestila Kišova prerana smrt pre više od tri decenije. Štaviše ceneći večiti Arsenijev dečački profil ličnosti nalik Tom Sojeru i njegov brodski dnevnik – nautički životopis, u srazu režimske devastacije Savskog mosta pod kojim je Jovanović odrastao, luk koji je od njega preostao, možda je bio i poslednji, savršeni čas za umiranje.

Unatoč svemu tome, Jovanović je privilegovanima, koji smo ga poznavali, ponajviše znamenit kao pretposlednji, a najpoznatiji Srbin – Rovinjez, koji taj istarski grad tzv. Rovku, uz Dorćol i Vračar, čini beogradskim kvartom ravnopravnim u poimanju pop kulture i urbanim mitovima.

Poslednji živi i preostali je Arsin vršnjak Bora Ćosić, koji o Jovanoviću u lamentiranom eseju „Mirni dani u Rovinju“ pripovedajući o kućama, stvarima, događajima i ljudima piše ovako: „Sedi tako Arsenije decenijama za ovim stolom, a ni njegov osobni oblik nisam u stanju da sasvim ustanovim, uvek mi kod njega nešto izmiče i još uvek nedostaje“. A svežanj tih ključeva nalazi se u Jovanovićevim memoarima tzv. „Ispreturanoj biografiji“. NJena prvobitna edicija u izdanju Gradca, povučena je možda baš zbog suficita sadržaja o spomenutom Kišu. Kako je nepravedno i nemoguće ovde je prepričavati, čitajte drugo dopunjeno izdanje i podnaslovom 101 sekvence. Ona je povest jednog analognog perioda, nešto između Melvilovog Mobi Dika i „Na putu“ Džeka Kerauka, sve čemu možemo da se divimo i zavidimo. Iako sam čitav život na reci, u neverici sam npr. naizust gutao strane kako se kao dečak šikljom uz tegljače i potiskivače došlepao do Siska i potom veslima Savom vratio kući u Beograd. Naravno da je već u sledećem poglavlju Dunavom preko Crnog mora i Sredozemlja doplovio do Rovinja gde se trajno........

© Danas