„Grupa maskiranih ljudi gađala kamenjem zgradu Fakulteta sporta u Nišu i Fakulteta zaštite na radu“, „U Novom Sadu desetak maskiranih momaka napalo aktiviste“, „Teško povređena devojka koju je na blokadi u Ruzveltovoj udario auto“, „Hoće li sada SNS kriminalci dobiti dozvolu da nekažnjeno mlate po ulicama?“, „Maskirani huligani bejzbol palicama tukli mlade fudbalere u centru Novog Sada“, „Oko jedan sat posle ponoći trojica maskiranih napadača demolirala ribarnicu Katić u naselju Kamičak“… I tako u nedgoled nižu se naslovi u novinama, na sajtovima, televizijama. Dođe mi da povratim!

Možda ovo nije pravi rečnik novinara, ali svakako je u meni izazvalo gađenje kada sam prošle nedelje silom prilika morala taksijem da „pokupim“ prijatelje koji su došli u Beograd. Imali su želju da posete Beograd na vodi i da, posle toliko godina, popijemo kafu pored Save. Trebalo mi je vremena i strpljenja da im objasnim kako ja ne idem „tamo“. Najpre su mislili da se šalim pa su počeli da me ubeđuju kako „dobro znaju da su novinarske plate male“, kako je Beograd na vodi skup i da ne treba da brinem jer će sve oni platiti. Objasnila sam im da nikada nisam bila u takozvanom Beogradu na vodi, niti ću ikada zbog činjenice da je sagrađen pod velom tajni i u senci nasilja.

Na kraju moji prijatelji su otišli bez mene. Zauzvrat, obećala sam da ću ih sačekati.

Taksijem sam išla Nemanjinom ulicom, a potom smo ušli u Savsku. „Ići ćemo Bulevarom Vudroa Vilsona“, reče taksista. Iskreno, bilo mi je svejedno. Ovaj deo grada je za mene bio nepoznanica.

Posmatrala sam skoro posađeno drveće. Sve mi je nekako izgledalo izveštačeno, strano, daleko. Neka tako i ostane, pomislih. I bilo bi da odjednom kroz otvoren prozor nisam osetila nesnosan smrad. Setih se deponije u Vinči. Taj smrad mi je razdirao nozdrve dok sam kao novinar početnik ’97. sa grupom novinara slušala tadašnju vlast kako će sanirati „večiti problem Beograda“. Smrdelo je tada na trulež, neku crkotinu, garež spaljenog đubreta. Verujem da je smrdelo i na mrtve pacove jer teško da bi i oni mogli da........

© Danas