Danas. Kao juče. Zbog sutra. Već 28 godina na strani istine. Bez predrasuda i boja. Jednostavan. Za one koji ga razumeju.

Danasova vrata su od prvog dana svima bila otvorena, posebno mladima. Te 1997. dolazili su sa svih strana. Bilo nas je sa raznoraznih fakulteta, ali najviše sa FPN-a i Filozofskog. Iako se još nismo odmorili od fakultetskih klupa svako od nas je jedva čekao da „nešto napiše“, da vidi svoje inicijale ispod novinskog članka. Sa nestrpljenjem smo iščekivali da „postanemo“ novinari. Samo smo o tome maštali.

Toliko me ta grupna euforija ponela da sam zaboravila da moram još nešto da završim pre nego što zaplovim u novinarske vode. Dala sam sve ispite na FPN-u, ali ostao mi je nezavršen diplomski. Želela sam sve odjednom, sad i ovde: da diplomiram i odmah počenem da radim u Danasu, da završim jedno životno poglavlje i otpočnem drugo. Zajedno sa Danasom.

Ipak, snovi su jedno, realnost nešto drugo. „Moraš jedno po jedno. Ne žuri. Prvo završi to što si započela pre četiri godine pa onda dođi kod nas“, rekao mi je tada prvi glavni i odgovorni urednik Danasa Grujica Spasović. Nisam odustajala. Tražila sam neko prelazno rešenje. „Ti si baš uporna! Dobro, onda ćemo ovako… Dolazićeš svaki dan u redakciju i radićeš pijačni barometar. A u međuvremenu ćeš spremati diplomski“, rekao je.

Prihvatila sam, iako mi nije bilo najjasnije šta tu ima da se radi. Pijačni barometar, kao da je to neki posao, okreneš komšinicu i pitaš koliko je platila paradajz i krompir na pijaci. Tako sam ja zamišljala moj prvi........

© Danas