Ako niste sigurni u kakvom društvu živite najbolje je da posetite neku od državnih bolnica u Srbiji. Verujte, neće vam dugo trebati da shvatite o čemu govorim.

Moja agonija je krenula u sredu kada je teti koja je u maju napunila 93 godine odjednom pozlilo. Nije mogla na noge, samo je skliznula niz krevet i nakratko ostala bez svesti. Prskala sam je vodom i dozivala. Srećom otvorila je oči. Na svako moje pitanje odgovarala je: „Ne znam“. To je bio dovoljan znak da pozovem 194. U Hitnoj su se brzo javili.

Dežurna doktorka me pitala za ime i adresu pacijenkinje, ko sam ja njoj, šta se dogodilo, kako je sada, da li može na noge i da li reaguje na moja pitanja. „Ne brinite, poslaćemo ekipu. Trebalo bi da bude kod vas za pola sata. Imamo mnogo poziva ovog popodneva. Koliko rekoste da teta ima godina?“. „93“, odgovorih. „Aha…“. I veza se prekide.

Stotinu nedoumica mi se vrtelo po glavi dok sam čekala da dođe Hitna pomoć: „Šta je teti odjednom? Da nije šlog? Da li sam brzopleto odreagovala što sam pozvala Hitnu? Možda je to samo starost…“.

Nedavno sam prošla obuku pružanja prve pomoći. Redakcija je poslala nas četvoro u Dom zdravlja „Vračar“. Tamo smo proveli nekoliko sati slušajući šta i kako treba raditi u slučaju da dođe do nezgode. Setih se rečenice: „Bez obzira na vrstu nesreće najvažnije je da ostanete pribrani. Ukoliko to niste, ukoliko se uspaničite i ne slušate uputstva lekara Hitne, onda nemojte ni pokušavati da pomognete povređenom jer ćemo u tom slučaju imati dva a ne jednog pacijenta“.

Da li sam uradila sve kako mi je rekla dežurna doktorka? Bila sam sigurna da jesam. Samo je vreme sporo prolazilo. Minuti kao sati. Bilo je oko 18.30 kad sam pozvala Hitnu. Sad je tek 18.45h. Prišla sam teti da proverim da li diše.

Prislonih uvo blizu njenih usta i osetih njen dah. Zadovoljno pomislih: „Diše, dobro je!“. Pokvasih krpu i njome pređoh preko njenih usana. Ponovo je otvorila oči. Potom uzeh vodu i kašičicom joj lagano sipah u usta. Prijalo joj je. I što je najvažnije nije se zagrcnula. Ponovo je utonula u san. Tako sam je održavala u životu.

Pogledah na sat. bilo je 19.30h. Hitne još nema. Teta je sada u nekoj drugoj fazi: sve više spava a sve je manje budna. Polako počinje da me hvata nervoza. Šta ako se njeno stanje pogorša? Šta ću da radim?

Pa zar naš predsednik ne reče onomad kad je pozlilo ministru za javna ulaganja i predsedniku Izvršnog odbora Srpske napredne stranke Darku Glišiću da je Hitna pomoć u svim većim gradovima u potpunosti opremljena i da ima dovoljno vozila te da „moramo hitnu službu uskoro da opremimo i helikopterima“. Eto, on u mislima već kupuje avione, a u glavnom gradu nema dovoljno vozila za hitne slučajeve. Blago nama sa njegovom „pameću“.

Došla su dva momka nešto posle 20 časova. Bili su baš mladi. Možda su stažisti, a možda su na praksi. Isuviše su mladi za lekare. Ispričala sam im šta se desilo. Jedan od njih je izvadio teti krv, a drugi je pokušavao da uradi EKG rekavši: „Nije nešto u redu. Kratak je. Moraću ponovo“. Još jednom je pokrenuo „mašinu“ i ponovio ceo postupak, pogledao nalaz i rekao: „Vodimo je u........

© Danas