Nema dana da neko ne spomene Kosovo… u ovom ili onom kontekstu. Kao najvažnije nacionalno pitanje…. I sad, dok pišem, Kosovo u meni budi pomešana osećanja i podseća na bezbrižno detinjstvo, ljubav, čežnju, bol, patnju, rat, stradanja…

Pitam se: da li sam bila dovoljno hrabra da kažem istinu o sebi, o Kosovu onakvom kakvim sam ga doživela kroz svoje rođenje, odrastanje, obrazovanje, profesionalnu karijeru? Da li sam se o njega ogrešila? Zaboravila da prenesem istinu? Da li sam nešto prećutala?

Sećanja naviru… Već vidim sebe kako sedim ispod bagrema porodične kuće sa najboljim komšijom iz susednog sela. Moj drug sa kojim sam volela da delim trpezu bio je zapravo izmučeni nadničar koji je već zakoračio u petu deceniju. A ja razmažena jedinica (jedina u oca i majke) koja je umislila da je ceo svet njen (iako sam imala samo pet godina).

I sad zamišljam kako Ajvaz prostire beli stolnjak na zelenu travu i sa osmehom na licu ređa, najpre lepinju ispod sača, a onda i moju omiljenu poslasticu: papriku sa sirom od bivolica (crna goveda koje su gajile moje komšije Albanci). Raširenih očiju gledam sve te đakonije i s nestrpljenjem čekam da me ponudi. I svaki put je isto: podiže glavu i s neverovatnim osmehom kaže: „Hajde da ručamo“. Pa ko ne bi uživao u ovakvom obedu punom iskonske dobrote, očinske ljubavi, nežnosti kojom stariji nude svoja pokoljenja. Jedem i ne dišem.

Utom stiže moja baka, ponosna Crnogorka, i počinje blago da me grdi što jedem Ajvazov ručak. „Zar pored ovoliko hrane koju imamo ti jedeš to malo njegove užine? Greota“. Nisam žalila jer sam znala da njemu ne smeta. Nije voleo da jede sam i bio je srećan kad sam mu pravila društvo.

Moja baka je imala dobru dušu i bila sam sigurna da će ga dobro nagraditi........

© Danas