Živimo u vremenu u kojem istina svakodnevno gubi tlo pod nogama. Servira nam se zamagljeni pojam „postistina“, koji je i besmislen i perfidan, jer implicira da je istina nekada bila „pre“, a da je sad „prevaziđena“, kao nekakav nepotreban balast prošlosti. Ali istina ne može imati epohe kao moda – nešto je istinito ili nije, nezavisno od toga da li ljudi to prihvataju.

Ideološki nabijen pojam postistine sjajno služi vladajućim elitama, jer normalizuje i čini društveno prihvatljivom laž. Postistina nije naučnoneutralni opis stanja, već simptom patologije našeg doba.

Kad političko laganje postane normativno, javlja se važno pitanje: da li je hronično laganje političara isključivo pitanje nemorala, ili može ukazivati na dublji psihološki poremećaj? Šta nam pomaže da razgraničimo strateško, proračunato laganje nemoralnog aktera od patološkog obrasca lažljivosti karakterističnog za poremećaje ličnosti?

Postoje neki kriterijumi za to razgraničenje, s tim što u stvarnosti sistematsko koristoljubivo laganje menja ličnost i može da pređe u patologiju. Kako tvrdi psiholog Vilijam Glaser, osnivač realitetne terapije: „LJudi se ne ponašaju neodgovorno zato što su bolesni, već postaju bolesni zato što se neodgovorno ponašaju.“

Nemoralan političar laže svesno i ciljno. Koristi hladnu kalkulaciju. Zna da laže, ali procenjuje da mu se to isplati. Laganje je sredstvo, a ne suštinska potreba. Može lagati radi pobede ili opstanka u političkoj areni, podrške, manipulacije javnošću, potkopavanja oponenata, izbegavanja odgovornosti, prikrivanja neuspeha, veličanje postignuća itd.

U tom slučaju........

© Danas