Poslednjih nedelja, pred novim zamahom represije i njenim sve širim obuhvatom, ne mogu da ne razmišljam o prirodi te agresije i o njenoj suštinskoj iracionalnosti, upravo iz perspektive onih koji je sprovode. Jer oni znaju da mi znamo. I znaju da znamo da oni znaju da kraj ove vlasti nije daleko. Uprkos tome (mada upravo zbog toga) represija se ne smanjuje, već pojačava.

Prema zakonu akcije i reakcije, raste i otpor, dok podrška vlasti vrtoglavo opada. Kako je onda moguće da se ne razmišlja o danu posle? Ne samo o sve glasnijim zahtevima za lustracijom, već i o društvenoj stigmi koja neminovno čeka one koji danas sprovode bezakonje i nasilje u ime sistema.

Odgovor se ne nalazi u racionalnoj proceni interesa, već u psihologiji straha.

Na prvi pogled, agresija deluje kao izraz snage, samopouzdanja ili odlučnosti. Iz psihološke perspektive, međutim, ona mnogo češće govori o strahu nego o snazi. Što je strah dublji, nesigurnost veća, a osećaj kontrole manji, to je veća verovatnoća da će se strah prevesti u pretnju, napad ili represiju. Savremena psihologija i neurobiologija saglasne su u jednom: agresija je najčešće odbrambeni odgovor na percipiranu pretnju.

Ona se javlja kada pojedinac ili grupa osećaju da su fizički, simbolički, identitetski ili statusno ugroženi i kada nemaju kapacitet da tu ugroženost obrade na drugačiji, bolji način. U takvim okolnostima agresija funkcioniše kao brz, sirov i kratkoročno delotvoran pokušaj vraćanja osećaja kontrole. U tom stanju, agresija ne služi upravljanju društvom, već regulaciji sopstvene panike.

Psihološki gledano, nasilje je........

© Danas