Likovi patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija su me godinama više podsećali na stvarne ljude koji su bili važni u sudbonosnim i zlehudim vremenima srpskog naroda na Kosovu, nego na mural sa prizemlja solitera koji baš na tom uglu, manjkavom statikom, tone u zemlju. Njegov je autor vešto pogodio – jednom blagost, a drugom stamenost lika, a obojici dubinu pogleda.

I nije bilo nijednog prolaska Sutjeskom a da se autoru nisam iznova zadivila, koliko sam se u istom pogledu zgražavala što u gorostase gledam preko napunjenih kontejnera. Da, ispred dva svetačka lica stajala su i četiri kontejnera – da me opomenu kako je u ovom ostatku od grada, čijim ulicama gazim preko pola veka, retko kada bilo lepog ili do kraja kvalitetno obavljenog posla.

Da se posao ipak ekspresno obavlja – sa malo kamuflaže o zakonitosti, a sa više mržnje prema jednom narodu, na osvetnički način Srbe ove četiri godine podseća Kurtijeva vlast, baš kao i Vučićeva svih ovih godina unazad, uprkos jeftinoj, a učinkovitoj propagandi zajedničkoj za oba autokratska režima. Ona koja je rabotu započetu 2013. sa godinu-dve zakašnjenja gotovo privela kraju.

„Kosovska Mitrovica – jer odavde nema nazad“. Ovaj grafit nismo iscrtali 1999, kada je nekoliko stotina Srba iz Severne Mitrovice istinski odolevalo da se ne povuče nazad, sa rekama njihovih sunarodnika koje su se nedeljama slivale iz više pravaca sa Kosova, uključujući i onaj niz Ibar, dalje ka Raški i Kraljevu.

© Danas