Moje dete obožava avione. I automobile, kamione, motore, autobuse, tramvaje, naravno traktore i bagere i sva moguća laka i teška motorna vozila. Nedavno smo bili blizu pruge i imali sreću da vidimo čak dva voza. Od tada je oduševljen i vozovima. Sada odlazimo do stanice kad god možemo i tražimo red vožnje ne bi li videli da li nam se čekanje isplati. Posle svakog voza koji protutnji pored nas, dete bi vikalo: Drugi, drugi! želeći da vidi i sledeći voz. I zaista, drugi je dolazio. Nekad i treći, četvrti… Jednog dana smo videli čak šest vozova! Zapamtila sam to vreme ne bi li opet išli u to doba da zauzmemo bolju poziciju za gledanje. Onda sam pomislila: kako bismo na glavnoj železničkoj stanici imali savršen pogled na dolazeće i odlazeće vozove!

Seli bismo na klupu nekog od perona i posmatrali. Mašinovođe kako uspravno koračaju ka lokomotivi. Otpravnike kako odlučno zvižde i podižu ruku u znak bezbednog starta putovanja. Službenike koji pokazuju putnicima na kom peronu da čekaju voz za svoju destinaciju. Lokalne pijanice ispred bifea i skitnicu na prećutno proglašenoj samo njenoj klupi. I putnike. One lokalne koji bi da skoknu do rodbine na drugi kraj grada. Studente koji po umanjenoj ceni karte prave izlet do obližnjeg grada. Ljubavni par koji ne popušta zagrljaj do nekog novog susreta. Porodice sa preteškim prtljagom, u pohodu na ono jedino plivanje tokom godine.

Videli bismo različite, detetu još........

© Danas