Ove godine još ne znamo koja vrsta komaraca nas napada. U ona „stara, dobra vremena“ borili smo se, gubili i dobijali bitke. Beše to neka vidljiva vrsta, rod, red, soj različito nazivan iz godine u godinu, ali kada se napije naše ne ferma NJutnove zakone teže i gravitacije, odlazi pravo na plafon!

Šta li ih gore drži, ne znamo. Onda ja potražim neku debelu, nesavitljivu knjigu i da vidiš, najviše zadatku odgovaraše Marksov „Das Kapital“. Odličan da istom knjigom zarobim i ugnječim krvopiju gore na plafonu. Nisam ga u ono vreme ni čitao! Više sam je držao onako u kućnoj biblioteci da se pravim važan sa onako debelom knjigom sa povezom, pa još sa slovima u zlatotisku.

Kada prignječiš „krvnika“ na plafon ostanu samo crvene mrlje od moje krvi koju sutradan kredom poništim, a duvanjem sa korica uklonim tragove, naravno.

Prava bitka sa komarcima nastade sa pojavom dugo željenih televizora u boji. Kada to dugo očekivano kolor čudo uveče upalim na neutralno, ljubičasto, plavi, bez kanala, pogasimo sva svetla u kući i sedamo ispred ekrana. U ruci mlatač, mrežasti, kupljen na pijaci, protiv muva i komaraca. Oni kao ljudi počinju da iz mraka sleću na ekran.

Valjda im ta vrsta svetlosne fizike i boja odgovora, a mi, naravno, onim mlatačem „pljas“, „pljas“ i za nekoliko minuta sve ih oborimo. Ekran posle obrišemo mokrom krpom i divota. Tada već možemo da pratimo TV programe kojih je u ono vreme bilo malo i svaki je bio državni.

Nema više dobrih starih diktatora

Dođe opet........

© Danas