Moralo se i to jednom desiti, jer sve što se rađa naravno i da mre. Otišao je najbolji od nas. Pošao je za svojim Venom i svojom Kovom, dalekom i dugom cestom sa koje nema povratka.

„Vozi pretežno cestom“, uvek mi je govorio pre nego ću negde putovati. Na naše sledeće zajedničko putovanje moraću, nažalost, sam. Neko u nasledstvo dobije kuće i stanove, neko novac i zlatnike, neko zemlje i oranice, ali sa takvim nasleđem idu i mnoge granice. Moje nasleđe je ipak nešto drugačije, jer je ostavitelj bio po svemu drugačiji od drugih. Razlikovao se upravo po tome što ga nikada, nigde i niko nije mogao ograničiti. Čovek od koga sam naučio da granice postoje samo u glavi. Evo šta mi je ujak ostavio:

Ljubav prema porodici. Onoj porodici koja, uz fijuk vetra u novogodišnjoj noći, okupljena oko jelke u zelenoj sobi, željno iščekuje kada će on pozvoniti na vrata u kostimu Deda Mraza. Dobro poznat ritual, svi se prave da deca ne znaju, a deca znaju da je on negde maznuo kostim i došao prerušen da nas obraduje poklonima. Dok mu ispod Deda Mrazove izviruje prava brada, pravimo slike za porodični album.

Ljubav prema Jugoslaviji, zemlji za koju su se njegovi roditelji borili, a koju je on mislio i gradio. Zemlji koja je izgradila njega. Bio je, kao i ta zemlja, ispred svog........

© Danas