Često čujemo da je nesposobnost ili nespremnost Rusije da se nosi sa zločinima svoje prošlosti ono što je dovelo do obnavljanja tiranije i vojne agresije koju sada vidimo.

Takav narativ se obično fokusira samo na unutrašnja sovjetska dela: prisilnu kolektivizaciju, veliki teror 1930-ih, sistem Gulaga i tako dalje, smatra Sergej Lebedev, ruski pisac u egzilu koji od 2018. živi u Potsdamu u Nemačkoj, u članku za Gardijan koji je adaptiran iz završnog obraćanja pisca na Helsinškoj debati o Evropi, 18. maja 2025.

Neke od ovih stvari su nominalno prepoznate kao zločini, ali nije učinjen pokušaj da se počinioci pozovu na odgovornost. Ruske perestrojke demokrate su se generalno protivile tranzicionoj pravdi.

Međutim, politički najosetljiviji sovjetski zločin je skoro uvek izostavljen iz diskusije. A neuspeh Rusije da se pozabavi ovim konkretnim zločinom je daleko opasniji i utiče na sudbinu mnogih nacija.

Taj zločin je sovjetska okupacija centralne i istočne Evrope, koja je trajala decenijama i rezultirala mnogim mrtvima i uhapšenima, uništavanjem društvenog i kulturnog života i uskraćivanjem slobode. Nepravda je bila ogromna.

Unutrašnji sovjetski zločini, koji su ostali nekažnjeni, barem su pravno priznati, a njihove žrtve obeležene. Spoljna agresija i okupacija nisu bili. Čak ni ruski disidenti i liberali nikada nisu rizikovali da pokrenu to pitanje.

„Koga briga šta bi Putin uradio ako Rusija izgubi“: Politico o upadu Ukrajine u Rusiju

Zbog toga, u odnosu na centralnu i istočnu Evropu, postoje dva koncepta sećanja i istorije koji inače ne mogu koegzistirati, koji se sukobljavaju i protivreče jedan drugom. Oni su potpuno suprotstavljeni, ne mogu se pomiriti diplomatijom: sovjetsko oslobođenje naspram sovjetske okupacije.

Tek kada su se sovjetske trupe konačno povukle iz istočne i centralne Evrope 45 godina nakon završetka Drugog svetskog rata, došlo je do pravog oslobođenja, kada se Sovjetski Savez raspao i okupirane nacije su pronašle put do nezavisnosti.

Bilo je lakše obnoviti ili uspostaviti državnost i nezavisnost nego ostvariti suverenitet istorijskog pamćenja.

Progresivni imidž Sovjetskog Saveza u njegovim poslednjim danima, velike nade u ovom trenutku, zaštitili su Moskvu od ozbiljnih kritika i optužbi u vezi sa okupacijom istočne Evrope.

Ova uzdržanost bila je rezultat preteranog poverenja ili,........

© Danas