Pogled kojim mogu obuhvatim mesto odrastanja, sem letnjeg sunca koje nad glavom prži, nije isti kao pre pola veka: namesto stabala koja niču iz sredine nekadašnjih puteva, urastaju staze i dvorišta, šiblja i trnja koje kite njive – ovde je nekada klasao život i nalivene bašte blještale mirisima i zelenilom pod suncem na zalasku.

Namesto tamnih prozora i mukle tišine čula se vreva, a uveče, pred starim zadružnim domom, u oblaku prašine ječala je graja: dve malobrojne ekipe na malom fudbalu (za zamene nije bilo), a publika od naših vršnjakinja i onih koji nisu odlazili kućama dok pivo ne izvetri, lošima u igri je vikala: Izađi, da pojačaš ekipu!

Jutrom smo, od ranog proleća, išli u polja, na njive. Nisu brektali traktori ni mirisala zgorela nafta: rogate volove (krave su bile nepogodne zbog bremenitosti) pred plugom u brazdi zamenili su konji. Neke su brazde bile dugačke, a zemlja (neugarena u jesen) otvrdla od mrazeva i gaženja; dužili su se prolećni dani, i bilo je teško konju izdržati upregnut samom na rudi do mraka.

Da bi se lakše zaorale brazde, da bi se brže i kvalitetnije zasejao usev (oranje je bilo dublje), sparivali (uparivali) smo konje. Ako bismo ih dobro uparili, bila je to složna i dobra vuča, bez vike, bez biča, i njiva bi (prosto bezbolno) bila savladana. U protivnom, konji bi, loše upareni, pokušavali da grizu jedan drugog, a da nisu zapregnuti i da ritnu ili se razbeže na različite strane. NJiva bi tako ostala neorana, u parlogu, a neujednačena i neuparena vuča bila je neopisivo mučenje i za konje i orače.

Eto nauka koji nisu imali prilike da steknu današnje opozicione junoše, sa viškom školske a manjkom prirodne učenosti, samoupregnuti (samopozvani) u rudu, namerni da zaoru duboku........

© Danas