Oproštaj. To je čin kojim opraštamo drugima (nekad i sebi) sve nesreće koje su nam na bilo koji način, sa namerom ili bez priredili drugi i time nas uvredili, ponizili ili fizički povredili – a povreda duše često boli više i zarasta (zaceljuje) teže od fizičke rane.

Naravno, tu se ubrajaju i slučajevi kada nas je neko prevario, izdao ili pokrao – dugačak je spisak grehova koji nam drugi mogu naneti, kao i spisak onoga čime možemo da uzvratimo.

Oproštaj je ređi čin, i to je teži čin od uzvraćanja; do tog se čina treba uzdići, treba se uzvisiti, a to baš nije ni lako, ni jednostavno. I treba pronaći mnogo razloga (opravdanja) za tako nešto. Naročito ako se ima u vidu nesiguran ishod u tome kako će se na krivca odraziti naše opraštanje.

Drugima je, ipak, lakše oprostiti. Sebi oprostiti je teže jer postoje neki gresi koji smo činili najmilijima, i ta se činjenja ne mogu ispraviti (ni popraviti), i oprost, ako smo ga sebi dali, ume da i dalje podjednako izjeda i boli, kao da ga i nije bilo.

Pre trideset godina, na poziv upravnika, održao sam književno veče u zatvoru u Zaječaru (znan kao „Genčićeva vila“) pred dvestotinak zatvorenika u tamnoj sali, u kojoj nisam mogao da im sagledam lica.

U mukloj tišini, za koju ne znam da li je bila uslovljena pažnjom ili strahom od upravnika i čuvara, počeo sam rečima da se ne radujem što ih zatičem na takvom mestu, ali da su oni možda na neki način u prednosti (srećniji) jer će oni svoje grehe odužiti (odrobijati) u mesecima ili godinama, kako je kome mereno – za razliku od nas, koji imamo grehe druge vrste, i tako ih, kroz celi život, nosimo u sebi kao prituljene ugarke, koje nikakvi zatvori i vreme u njima ne mogu da naplate.

I sve to, svaka vrsta........

© Danas